Пре 90 година, 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неј сур Сен потписан је уговор којим је званично стављен крај учешћа Бугарске у Првом светском рату. Наша држава је учествовала у том рату вођена идеалом за национално уједињење територија на којима су претежно живели Бугари. „На жалост, цар Фердинанд и председник владе Васил Радославов су изабрали погрешну страну – Централних сила – каже у интервјуу за Радио Бугарска академик Георги Марков, директор Института за историју Бугарске академије наука (БАН). – Немачка и Аустро-Угарска предложиле су Бугарској безусловно враћање територија изгубљених после Другог балканског рата 1913. године, док је Антанта коју су чиниле пре свега Велика Британија, Француска и Русија предложила само неке територије данашње Македоније и Источне Тракије, уколико се Бугарска укључи у борбу против Отоманског царства. Три године Бугарска је учествовала у борбама на три фронта. Земља је дала огромне жртве и добила битке на ратишту, али рат није решен на Балкану, већ на Западном фронту, где је Немачка изгубила и за собом повукла и Бугарску.“

Шта је предвиђао Нејски уговор?

„Тај уговор је још једна национална катастрофа за бугарску државу – наставља академик Марков. – Сходно њему од територије Бугарске одузете су општине Струмица, Босилеград, Цариброд и половину општине Кула, односно територије дуж западне границе. Одузет је излаз Бугарске на Егејско море, потврђена је подела Македоније између Србије и Грчке и одузета је у корист Румуније Јужна Добруџа, житница Бугарске. То је био неправедан уговор. Бугарска делегација је била затворена у Мадридском замку у предграђу Париза Неј сур Сен и добила је мировни уговор без права на приговоре, а рокови за његово прихватање били су ултимативно кратки. Сви покушаји ревизије макар територијалних одредби показали су се неуспешним. Уз територијалне су приложене и жестоке финансијске клаузуле. Бугарска је оптерећена огромним репарацијама, у баснословном износу од 2.250.000.000 (две милијарде и 250 милиона) златних франака. Војне клаузуле су забраниле да земља има редовну војску, дозвољена је једино добровољачка армија од 20.000 људи, 10.000 припадника жандармерије и 3.000 пограничних стражара. Тако је Бугарска морала да плаћа репарације, а настали су и цивилни сукоби у земљи. И најважније, преломљена је вера Бугара да могу сами решити питање свог националног уједињења.“

Какве су биле шансе Бугарске да одбрани своје интересе у поређењу са другим побеђеним земљама?

„Први уговор је био закључен са Немачком и коришћен је као шаблон у односу на остале побеђене државе: Бугарску, Аустрију, Мађарску и Турску Основни апел председника француске владе и председника Париске мировне конференције Жоржа Клемансоа је био да побеђени морају да плате цех. Али он је мислио на побеђене народе, што представља основни грех Париске конференције. Јер нису кажњене владе које су направиле стратешке грешке и ужасне војне злочине (о којима говоре и побеђени и победници), већ су кажњени народи, којима није дата могућност да изнесу своје мишљење о предложеним условима.“

Да ли је постојала могућност да се у Бугарској формира јединствена политика у односу на мировни уговор и да ли би то имало било какав значај?

„Први пут у Бугарској несрећа је натерала политичке партије да направе широку коалицију у којој су учествовали демократе, радикали, широки социјалисти, земљорадничка партија и народњаци –сви осим оних партија које су биле криве за улазак Бугарске у рат на страни Немачке, на пример Либерална партија. Коалициона влада је покушала да спаси шта се спасти може. Првобитно је председник владе постао Теодор Теодоров из Народне партије, који је у свом говору пред Париском мировном конференцијом пребацио одговорност углавном на монарха Фердинанда и бившег премијера Васила Радославова. У то време Фердинанд је већ напустио Бугарску, а Радославов је са њим отпутовао у Немачку. Министри су били ухапшени, а Теодоров је обећао да ће им се судити због савеза са Немачком. Али, на Париској конференцији нико га није чуо. После Теодорова председник владе је постао Александар Стамболијски, који је победио на изборима 6. октобра 1919. године. Стамболијски који се одлучно и активно борио против бугарског учешћа на страни Немачке у рату, због чега је био бачен у затвор, после рата је морао да потпише Нејски уговор, са надом за мирну ревизију тешких уговорних услова.“

Да ли је истина да је после потписивања Стамболијски преломио оловку?

„То је једна херојска легенда. Истина је да му је секретар конференције предложио да сачува оловку као успомену на потписивање, али ју је он одбацио на страну и рекао : „Лепа успомена, не треба ми, задржите је.“ Тако је показао своје незадовољство потписивањем тог споразума.“

Каква је улога Нејског уговора за даљи развој Балкана?

„На жалост, Нејски споразум је потврдио „барутну“ славу Балкана стечену за време Балканских ратова (1912-1913.). Од тада у светском политичком речнику постоји и термин „балканизација“, који означава опасно жариште непријатељства и конфликата. Нејски мировни уговор је пооштрио те конфликте. Бугари у Македонији наставили су да воде оружану борбу преко ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) Тодора Александрова, било је бројних атентата, а бугарска граница са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца личила је на линију фронта. Због Јужне Добруџе, традиционално добри односи са Румунијом од пре Балканских ратова су ескалирали и постали су непријатељски. Са Грчком чак долази до војног конфликта у јесен 1925. године, када је грчка армија окупирала Петричку област у Југозападној Бугарској, у потери за четама ВМРО-а. Само су са Турском, која је такође била побеђена држава, задржани нормални односи. На тај начин су велике силе имале могућност да наставе са политиком балканизације. Свака велика сила одабрала је по једну државу на Балкану коју је штитила и користила локална расположења према суседима. Тако је Балкан задржао славу бурета барута.“

Аутор: Венета Павлова
Превео: Дарјан Бојков