Далеке 1865. године препородитељ Добри Војников је у румунском граду Браила формирао прву бугарску аматерску позоришну трупу. А већ крајем XIX века прва домаћа професионална трупа чији је наследник данашње позориште "Суза и смех" кренула у прву турнеју ван предела земље. Током година наши глумци и редитељи су више пута позивани у иностранство, а њихове колеге гостовале су у Бугарској, али су се тек крајем минулог столећа имена наших позоришних уметника нашла на афишама страних позоришта. Западна публика је врло радознала за све што се ствара у земљама које су донедавно биле са оне стране Гвозденог застора. О овој појави разговарамо са Николајем Јордановим, историчарем позоришта и извршним директором Међународног позоришног фестивала "Варненско лето".

"Многи бугарски редитељи раде у интернационалном контексту – истиче он. – Више не можемо рећи да они стварају једино у Бугарској. Неки од наших најбољих редитеља већ годинама живе и раде у иностранству. Например, Димитар Гочев који је отишао у Немачку далеко пре демократских промена у 80-им годинама и убрзо је постао амблематично име у тамошњим позоришним круговима. Када га зовемо у Бугарску ми га зовемо са поставкама "Дојчес театра", "Талија театра" и "Фолксбинеа", где он ради. Димитар Гочев је добитник најпрестижнијих немачких позоришних награда и је у десетки најбољих немачких редитеља. Његов професионалан сапутник у позоришту је још један Бугарин – глумац Самуел Финци. Он се заправо понекад враћа у домовину ради учешћа у филмским продукцијама, али је иначе међу водећим глумцима немачког позоришта."

© Фотографија: Томас Аурин

Самуел Финци (Неоптолем), Димитар Гочев (Филоктет) и Јозеф Бирбихлер (Одисеј) у комаду „Филоктет” Хајнера Милера, редитељ Д. Гочев, Фолксбине - Берлин, Немачка, 2007.

У Немачкој већ годинама раде и редитељи Иван Станев и Иван Пантелејев. Почетком 90-их година и Француска је открила бугарске уметнике. Тада је, према Николају Јорданову, огромно интересовање изазвало гостовање Маргарите Младенове и Ивана Добчева. Редитељски тандем је био позван да ствара са француским глумцима, а њихов је успех сасвим природно отворио врата и другим домаћим уметницима међу којима је Васкресија Вихарова и њен позоришни програм "Бит": "Ова редитељка је постала јако популарна – прича Николај Јорданов – и не само у Бугарској, него и у иностранству. Недавно је своје прве успехе ван земље забележио и Галин Стоев.

© Фотографија: Анук Лутен

“Levin Sketch” - Ханох Левин, редитељ Галин Стоев, Позориште BAFF - Антверпен, Белгија, 2009.

Иако је био веома млад он је први позив за наступ у иностранству добио свега годину дана после своје поставке у Бугарској, мада је пресудан био његов спектакл у Скопљу. Ради се о копродукцији "Антигона у Техноленду" коју су видели и гости нашег фестивала "Варненско лето". Поставка је заправо веома интересантна и провокативна. Није остала незапажена ни редитељка Лилија Абаџиева која је такође дебитовала у 90-тим годинама. Шекспиров "Хамлет" у њеном тумачењу изазвао је интересовање широм Европе. Популарне су и редитељске инвенције Јавора Грдева у Француској и Немачкој. Не смемо мимоићи ни његову импресивну верзију "Олује" од Шекспира у Турској."

© Фотографија: Месут Јавуз

„Олуја” – Вилијам Шекспир, редитељ Јавор Грдев, Државно позориште – Адана, Турска, 2005.

Запажене поставке је створио у Немачкој и редитељ Теди Москов. Успехе пак на руској сцени жање Александар Морфов. Већ неколико година једна бугарска поставка Гогољевског "Шињела" обилази светске сцене и интересовање за њоме не јењава. У том спектаклу учествују и двоје наших истакнутих глумаца – Васил Василев и Нина Димитрова. Г. Јорданов разоткрива тајну њиховог успеха:
"У основи свега је фантастична креативност глумаца. Ради се изванредно комуникативном делу. Не мислим само на чињеницу да су глумци спремни да играју на различитим језицима, него и на експресију тела и гестова који доприносе разумевању. Додајмо и то да је спектакл мобилан и још више година може да обилази светске сцене."

Можемо говорити и о бугарском присуству са оне стране Океана. Име редитеља Младена Киселова већ одавно је везано за америчко позориште. У САД он поставља комаде и предаје студентима режије и глуме. Сценограф Марина Рајчинова у неколико наврата је добијала позиве за рад на америчкој сцени, као и њен колега Никола Тороманов који у иностранству обично ради са редитељем Јавором Грдевим. Везу са Варненским фестивалом из далеке Аустралије успоставила је и Бугарка Багрјана Попов, која је предложила своју занимљиву верзију "Вишњака" од Чехова.

Превод: Александра Ливен