Бугарски национални радио © 2021 Сва права задржана

Стевањдан у циклусу божићних празника у Бугарској

Фотографија: БГНЕС

27. децембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Стефана, једног од седморице ученика Исуса Христа, првог архиђакона и првомученика за хришћанску веру. Стевањдан се празнује као трећи дан Божића и последњи хришћански празник у години, а празнични ритуали су везани за поруке и магију Рождества Христовог. Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару. Зашто је тај светитељ у особитом поштовању у хришћанском свету? По рођењу Јеврејин, и то од Јевреја колонизованих међу Грке, Стефан је имао и јеврејско и грчко образовање. На самом почетку организовања Христове цркве апостоли су, због обима посла, били принуђени да одаберу седам ђакона који би се старали о сиротињи, удовицама и болеснима у Јерусалиму. Свети Стефан је први од седморице ђакона које су свети апостоли рукоположили, па је због тога прозван архиђаконом - првим међу ђаконима. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа. На једном скупу Јевреја и Грка расправљало се о Исусу Христу. Неки су говорили да је пророк, други да је Син божији, а неки пак да је варалица. Стефан је,учествујући у расправи, надахнуто говорио о Христу, о многим доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ Израиљски, а истовремено их осудио за многе злочине и противљење Богу. Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа Исуса Христа. Они који га нису могли победити снагом духа, оклеветали су га да је погрдно говорио о Богу и Мојсијевим законима. Расрђена гомила поверовала је клеветницима, насрнула на Стефана и одвела га ван Јерусалима, где је каменован до смрти. Кажу да је у сам час смрти Стефан на коленима повикао: "Господе! Не узми им ово за грех!" Међу његовим мучитељима био је и његов сродник Савле који је касније познат као апостол Павле. Хришћанско држање Стефана приликом мучења, описано је у Делима апостолским. Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог страдалника. Тело Христовог Првомученика оставили су псима и тако је лежало два дана и ноћи. Тајно га је узео и часно сахранио у једној пећини у свом имању јеврејски кнез и потајни хришћанин, Гамалил. То се догодило седме године по Христовом васкрсењу. Скоро 400 година нико није знао где је гроб Светог Стефана, а кроз векове је избледело и само сећање на његову мученичку смрт. А онда, 415. године, Гамалил се три пута у сну јавио јерусалимском свештенику Лукијану и казао му где је Христов Првомученик сахрањен. Тада су мошти Светог Стефана пренете на Сион, а касније у Константинопољ. Многа чудеса и исцељења су се догодила од њих. Део моштију Св. Стефана пренет је још у 5. веку у Северну Африку, где је, како показују данашњи археолошки налази, култ овог свеца широко поштован.

Стевањдан је породичан празник који је, као што и Божић, пун весеља, радости и љубави међу укућанима. По народном веровању, он „затвара круг“ старе године. Сви чланови породице, као и позвани гости по традицији се окупљају на свечаној вечери. Поред разноразних ђаконија и многобројних јела, на столу се обавезно мора наћи прасеће печење са киселим купусом и пита с месом. У неким фолклорним областима Бугарске обичај је да о Стевањдану млади брачни парови оду у госте код својих кумова и старијих рођака на честитање и као израз поштовања. Другде пак почињу празници посвећени мишевима који трају до Крстовдана.

У Бугарској постоје народни обичаји и веровања везаних за Стевањдан, као и магијске радње за заштиту, здравље и плодност које се тога дана обављају. Овај празник спада у период "некрштених дана", а забране везане за њих се строго поштују. Према народном календару то је време између Божића и Богојављења када Христос је био некрштен, па се ти дани сматрају данима нечистих или нечастивих сила. Вештице, вампири, караконџуле, некрштенци и ђаволи имају нарочиту моћ и пакосте људима, па народ пази да "не наљути" та натприродна бића. У некрштене дане жене не мету, не преду и не перу косу, а женске послове раде само дању, никако ноћу. Деца рано лежу и не туку се. Није препоручљиво ни плакати, ни певати. У ове дане је строго забрањено излазити ноћу – од сумрака до првих петлова, јер управо тада господаре зле силе. То је, кажу сујеверни, ризично време за прела и венчања, па зато се и она не одржавају. Не израђује се мушка одећа како би вукови не појели мушкарце. Одрасли се не купају, јер вода није освештана. Али, кад мало дете треба окупати, жене морају да му у току једног дана и ноћи сашију или да га обуку у кошуљицу да не би постало караконџула. Са вером да ће дете, зачето у ове дане, постати лош човек и да ће га снаћи велика несрећа у животу, повезана је забрана ступања у полне односе. Ватра има посебно место у обредним радњама у том периоду. У југоисточним крајевима Бугарске, мушкарци, верујући у њену прочишћавајућу моћ, ложе уочи Васиљевдана велику ватру усред села и одржавају је током три дана и три ноћи. Свако мора да у њу стави дрво, а последњег дана да чепрка по ватри и кад се варнице разлете, да упути жеље за увећање породице и иметка домаћина, за плодност стоке. По народном веровању, преосталим пепелом у огњишту након Кађене вечери, како се у неким фоклорним областима Бугарске назива Бадње вече, ваља се посипати по дворишту око куће, јер то штити укућане од злих и невидљивих сила. Заштитно дејство има и чешњак који се носи ушивен у одећи. За истеривање бића, попут злих духова, вампира, демона и змајева који господаре у периоду прљавих дана, везани су и обичаји у Западној Бугарској које групе младих момака обављају у новогодишњој ноћи.

У бугарској традицији празновања Стевањдана присутни су и елементи древних словенских обреда који долазе до изражаја у народном обичају „певање прстену“‚ тзв. ладување, карактеристичном за Централну и Северну Бугарску и поједина подручја на западу земље. То је обичај у коме девојке, дорасле за удају гатају за кога ће се удати. Уочи Стевањдана оне доносе изворску воду, такозвану неначету воду у новом белом котлићу и потапају прстење, а котлић остављају да преноћи испод ружиног жбуна. Он је прекривен црвеним покривачем или белом марамом да би их чували од злих сила. Сутрадан једна од девојака, одевена у невестинску ношњу, вади прстенове из котлића један по један, а остале певају и проричу да би привукле срећу у љубави и удаји за учеснице обреда. Оне верују да ће им се кроз та прорицања и магију речи остварити наде и снови о срећном брачном животу. Цуре траже наговештење о својој будућности и тако што ставе под јастук зрно јечма и очекују да у сну виде свог суђеника.

Култ Св. хришћанског Првомученика и архиђакона Стефана је врло развијен и широм света подигнуто је много њему посвећених храмова. Православна црква литургијски прославља пренос моштију Св. Стефана из Јерусалима у Цариград 2. августа по новом или 15. августа по старом календару. Битно је да обележимо да једина православна гвоздена црква у свету - бугарски храм "Св. Стефана" в Истанбулу, носи име овог првог мученика за хришћанску веру, а у знак признања њеном ктитору, бугарском кнезу и утицајном османском државнику Стефану Богоридију. Црква је саграђена 1898 г. и повезана је са историјом и традицијама које су неизоставни део борбе бугарског народа за црквену независност. Занимљиво је да само у Србији има више од четрдесет цркава и манастира названих по имену овог светитеља. Једна од најимпозантнијих католичких катедрала у Европи која се налази у Бечу, такође је посвећена хришћанском првомученику и покровитељу аустријске престонице Св. Стефану и један је од симбола града. А један од симбола Црне Горе свакако је острво Св. Стефан – необично и јединствено место не само на Будванској ривијери, већ и на целом Медитерану.

Стефан је једно од најраспрострањенијих имена у Бугарској. У преводу са грчког значи "венац" и зато данас поред Стефана и Стефке, Стајка, Стојана, Стојка, Стоила, Станке, Стојана имендан славе и Венцислав и Венцислава. 

Више из ове категориjе

Габријела Стојанова и њен етнографски музеј у селу Горна Глоговица

Љубав према сакупљању старих предмета код Габријеле Стојанове јавила се још у школским данима. Временом је саставила солидну збирку која је од 2010. године изложена у некадашњој згради сеоске општине у селу Горна Глоговица. За све који желе да..

објављено 4.4.21. 14.25

Румјана Белева удахњује нови живот предметима из бакине шкриње

Почаст, тајанство, сакралност – само су неке од речи којима можемо да опишемо емоцију која нас обузима када завиримо у бакину шкрињу. Додирујући платно које је она саткала, осећамо енергију прошлости, магију мотива, а бојама бојимо успомене на..

објављено 13.2.21. 11.15

Живе традиције у селу Баничан

У невеликом селу Баничан, у подножју Пирин планине – на југозападу Бугарске, и данас је живо неколико вековних традиција које преносе информације о начину живота, погледу на свет и веровањима мештана. Једна од њих је плетење шарених вунених чарапа..

објављено 31.1.21. 11.20