Првог дана Нове године слави се велики хришћански празник светог Василија Великог. Према историјском и предању цркве, Свети Василије је живео у време цара Константина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере. 1. јануар је у нашем народу познат и као Васиљевдан, а обичаји су везани за добробит људи у новој години.
По старој традицији, девојке су са можда највећим нестрпљењем очекивале Васиљевдан. Пре сванућа, оне су се окупљале у унапред одређеној сеоској кући и запевале: „Василија, изађи да вадиш бакрено прстење!”. Није случајно што се у песми певало о девојци са овим именом, а прстенови су били најважнији атрибут у празничном обреду. Још претходне вечери оне су пуштале своје прстење у котлић с водом и остављале га у дворишту. По народном веровању, током ноћи су прстенови добијали тајанствену моћ звезда и љубавну магију ружиног жбуна. Девојке су прекривале котлић црвеним покривачем да би их чувао од злих сила, које су харале на преласку из старе у нову годину. Док су пуштале прстење у котлић, девојке су певале о својим чежњама, жељама и сновима. А свака од њих је понајвише маштала да буде невеста. Зато су у ритуалу на Васиљевдан оне гатале на прстење да ли ће се исте године и за кога удати. У неким крајевима Бугарске сличан обичај су изводили и младићи, који су достигли узраст за женидбу. Уместо прстена, они су у воду стављали неки мушки накит или нож, који су користили у свакодневним пољопривредним радовима. Тако је сваки младић могао сазнати какву ће срећу имати у женидби.
Поређане у круг око котлића с прстењем, девојке су играле обредно коло и певале. Најпре су једна другој честитале долазак Нове године и желеле здравље. Док је звучала песма „Која ће бити срећна?”, домаћица у кући или пак девојчица, која је имала посебну улогу у овом девојачком обреду, вадила је прстенове из котлића један по један. Девојчица је потицала из срећне породице и била је одевена у невестинску ношњу, како би привукла срећу у љубави и удаји за учеснице обреда. Једна од њихових најснажнијих жеља свакако је била да постану младе невесте у новој кући. Ако се у тренутку вађења прстена у песми певало о свадбеном колу о Јовањдану или о несашивеној невестинској кошуљи, то је био знак да ће се девојка удати исте зиме. Речи „зрела дуња, презрела” су за девојку чији би прстен био извучен у истом тренутку, означавале да ће она још дуго времена чекати сватове. Раскошан и безбрижан живот очекивао је ону за коју се певало: „Кад мало дрвце ухвати, у сребро да се претвори”, или пак „на столици седи, кашиком заграби у маслац”. Међутим, ниједна девојка се не би обрадовала прорицању „бос зечић - женик-сиромах”. Да ли су цуре стварно веровале у ова прорицања? Сигурно је да су их узимале за озбиљно оне, које би се удале за жељеног момка. Али често пута су девојке обављале све ове обичаје искључиво ради забаве, да би се нашалиле са момцима у селу.
Девојке су гатале да ли ће им удаја бити срећна и на још један начин. Свака је узимала по зрно јечма, расутог испод котлића са прстеновима. Увече би га ставила под јастук и очекивала да у сну види свог будућег мужа. Да би биле сигурније, девојке су тај обредни обичај понављале и у пролеће – на Ђурђевдан, или почетком лета - на Ивањдан. За неке су се прорицања обистињавала, а за друге – не. Али како кажу, свако са својом срећом. Сви ови обичаји преношени су са колена на колено и понављани са надом да ће судбина бити наклоњена људима и да ће се њихови снови остварити. А они су истовремено били права прилика да се након протеклих породичних празника девојке окупе и повеселе уз песме и игре. Наредних дана, после Васиљевдана, сви житељи села су учествовали у заједничким обичајима и ритуалима, а након месец дана су се припремали за предстојећу пољопривредну сезону.
Превела: Марина Бекријева
Један од симбола Бугарске је мартеница за коју се верује да највљује пролеће и тера таму. Сваког првог марта, чак и када су далеко од отаџбине, Бугари својим рођацима и пријатељима дарују упредене беле и црвене нити, упућујући им жеље за здравље и..
Дан након Светог Трифуна, празника виноградара и винара, чланови аматерског фолклорног ансамбла из локалног читалишта у дрјановском селу Гостилица реконструисаће народни обичај познат као „јалова понуда“. Ради се о празнику који обилује елементима спектакла..
Да је традиција гајења винове лозе и производње вина на подручју данашње Бугарске вишевековна потврђују не само квалитетна домаћа вина, већ и празници у част бога Диониса, као и дан Светог Трифуна, у народу познатог и под именом Трифун..