Планина Родопи крије безброј непознатих кутића, које вреди открити, у којима вреди уживати и који ће вам свакако поклонити нова осећања од додира са дивљом природом. Једно такво место је пећина Ухловица. Налази се у пограничној зони са Грчком, на свега 3 километра од села Могилица. Пре неколико година место је било скоро непознато, али данас све више људи испољава интересовање за природне драгуље које већ неколико милиона година чувају дубоке провалије пећине која је међу најдревнијим у овом делу Балкана.

Метално степениште са 180 степеника одводи вас до улаза у пећину, која је отворена за посетиоце током целе године. Тешко је доћи до Ухловице, али чим једном савладате гвоздене степенице уз усправну планинску косу до улаза, схватићете да ваши напори нису били узалудни. Призор са стеновите узвишице радује око и испуњује душу чежњом да се вине изнад планинских брда, преплављених бојама родопске природе. На врху нас дочекује водич Јулија Хаџијева, сићушна, насмејана девојка, која нам предлаже да уђемо у тамно гротло пећине. Од ње сазнајемо да име Ухловица у ствари потиче од бугарског назива шумске сове "улулица". Представници те врсте, средње величине са великом, округлом главом без ушкица и тамних, прилично крупних очију насељавају оближње шуме, али понекад траже склониште у улазу пећине и ремете тишину својим оштрим писком. У Ухловици живе бројне колоније слепих мишева, који се крију у тамним пукотинама пећине, далеко од радозналих погледа туриста.

За разлику од других бугарских пећина, овде нису пронађени трагови присуства праисторијских људи. А узрок тога је чињеница да је пећина понорска и није била удобна за живот, објашњава Јулија. Осим тога она је тешко приступачна.  Људи у региону су знали за њу, али је њено истраживање почело тек 1960. и тог одговорног задатка латио се спелеолошки клуб града Чепеларе. Стручњаци су пронашли још 23 мање пећине и дубоке провалије у рејону.

За сада, међутим, само је Ухловица опремљена за посете. У ту сврху унутра је изграђено 280 степеника који повезују поједине дворане, размештене вертикално једна испод друге. Мештани су са невероватним напорима пењали узбрдо, на леђима или магарцима, преко 40 тона гвожђа, што је само по себи прави подвиг, наставља Јулија, уводећи нас у пећину, где време као да је стало.

„Улаз у пећину налази се на 1.040 метара надморске висине. Температура у њој је стална – 10°, прича она. Пећина је двоспратна. На првом се налази тзв. „Дворана провалија“. Она води у један од пећинских понора који је дуг 18 метара. Претпостављамо да је Ухловица стара преко 3 милиона и 500 хиљада година. У ствари то је једна од најстаријих пећина у Родопима. То је тектонска пукотина кроз коју је некада текла река. Дужина пећине је 460 метара, њих 330 опремљених за туристе. Излазак из ње још увек није отворен, тако да се посетиоци враћају истим путем. Ухловицу насељавају три врсте шишмишева – велики и мали потковичар (Rhinolophus hipposideros) и велики мишоухи вечерњак (Myotis myotis).“

Пажљиво силазимо стрмим и влажним степеницима, здраво држећи се за гелендер, притајеног од изненађења даха. Пред нашим зачуђеним очима отвара се невероватан призор, достојан за декор научно-фантастичне продукције.

Пећинске галерије нас дочекују својим дивним дендролитима – то је окамењено дрвеће које је више година лежало у земљи и подсећа на корале. Као да смо се нашли на дну океана у филмској верзији романа „Двадесет хиљада миља под морем“ Жила Верна. Као прави уметник природа је извајала невероватне облике у џиновским сталактитима, сталагмитима и сталактонима. У пригушеном мраку људи са уобразиљом виде силуете различитих праисторијских животиња, жене која плаче или коњаника са погледом упереним у невреме…

Металне степенице спуштају се на дно провалије, а тамо посетиоце очекује још једно изненађење – 7 корита у земљи. Од Јулије сазнајемо да су то у ствари пећинска језера, која се сваког пролећа пуне водом услед топљења планинског снега.

Долазимо до специјалне платформе у подножју задивљујућег, скоро светлећег белог каменог водопада. То је коначна тачка подземне маршруте. Повратак ка излазу је заправо заморан. Морате брзо да се попнете уз тих 280 стрмих степеника, пре него што уморни, помало ошамућени али веома срећни изађете напоље. Бацивши поглед на сат схватићете да је сат времена у пећини Ухловица прошао као чаробан трен, у којем сте остварили фантастично путовање милион година уназад, далеко од сиве свакодневице и брига.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Венета Николова