Око 70 километара југозападно од Софије, код градића Земен смештен је лепи манастир. Иза тешких манастирских капија налази се лепо уређено велико двориште, утонуло у зеленило и окружено високим дрвећем. А у центру дворишта уздиже се мала прелепа црква Светог Јована Богослова, стара око хиљаду година. У манастирском комплексу изграђене су и звонара, и дуга двоспратна зграда која је копија старе грађевине у којој су некад постојале монашке ћелије.

Лик Светог Јована Богослова изнад врата цркве

„Овде се налази једна од најстаријих цркава у Бугарској које током своје вишевековне историје нису никад рушене и спаљиване“ – овим речима почиње причу о храму Камелија Стојанчева, туристички водич у манастиру. Црква Светог Јована Богослова је национални споменик културе. Унутрашњост храма је први пут осликана у 11. веку, а затим – у 14. столећу. Из тог доба су сачуване и изванредне зидне слике које немају аналога у бугарској уметности.

„Једна од најлепших фресака у храму је она са ликом Свете Ане и једина је очувана зидна слика из 11. века – каже Камелија Стојанчева. – Занимљива је и сцена која приказује како су исковани ексери /клинови/ којима је Исус био прикован на мученички крст. Та сцена је у Бугарској осликана само у нашој цркви. Један од ковача је уствари жена. Зашто? Према предању, један од ковача је одбио да искује клинове за Исусово распеће под изговором да га боли рука. Касније га је стварно заболела и зато је уместо њега отишла његова супруга. На нетрадиционалан начин је насликана и композиција „Причешће апостола“. Познато је да је на Тајној вечери Христос причестио све своје Апостоле и дао им хлеб и чашу вина који симболизују његово Тело и Крв, жртвовани ради опроштења људских грехова и спасења човечанства. Непознати земенски мајстор је тај библијски сиже креирао на свој начин – насликао је два Исусова лика и поделио апостоле у две групе по шест. Једнима Исус дели хлеб, а другима – вино. То су зидне слике које се могу видети једино у Земенском манастиру.“

На западном делу храма сачувана је јединствена фреска „Успење пресвете Богородице“. „Сцена је изузетно лепа – појашњава Камелија Стојанчева. - На зидној слици Мајка Божија лежи на самртном одру. Око Ње су апостоли, а Господ Исус Христос изнад Ње, држи на рукама душу своје мајке обавијену у бело.“

У цркви се може видети још пуно фресака са ликовима светаца, јеванђелским догађајима и ктиторским портретима које сведоче о таленту средњовековног сликара. Посебан утисак остављају стари камени олтар и под који представља мозаик од камења и разних плочица.

„Нема човека који би остао равнодушан кад хода по плочама, постављеним пре 10 векова - наставља Камелија Стојанчева. – Камење је веома разнолико – то су углавном парчета разнобојног мермера различитих облика и димензија. Када је почела градња цркве у 11. веку, мештани су доносили камење са разних места, јер је свако желео да остави свој траг у изградњи храма. Зато је под толико разнобојан - има већих плоча, каменчића, а ту и тамо и римских цигала. Камени олтар је такође из доба подизања цркве Светог Јована Богослова.“

Што се монашке обитељи тиче, она је више пута рушена и обнављана. Монаси су живели у њој до 1966. године. Нова зграда је довршена пре око две године. Земенски манастир је уосталом изграђен онако како је изгледао у прошлости. Манастирски комплекс је филијала Националног историјског музеја од 2003. године.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Павлова