Године 2011. обележена је 1330. годишњица утемељивања бугарске државе на Балкану. То је једна од најстаријих држава у Европи. Сматра се да је праотаџбина Протобугара планина Имеон (или Имаус, скитски назив за планину између Хиндукуша и Памира у Средишњој Азији). То тврди јерменски географ и историчар Ананије Ширакаци који је живео у 7. веку. Он се ослања на податке које је нашао у старијим изворима. Познато је да су наши преци кренули из Азије према Европи. „О бугарском етно-културном и војно-политичком присуству на подручју Приазовља, Црноморја и Северног Кавказа може се говорити још од првог и другог века“ – каже историчар доц. Пламен Павлов у интервјуу за Радио Бугарска. На територији између Кавказа, Волге и Карпата у 632. г. основана је стара Велика Бугарска кана Кубрата који је повео устанак против Авара и тако одбацио њихову владавину.

„До времена када је створена стара Велика Бугарска Бугари нису били неки номадски народ већ су становништво које je у току више стотина година обитавало те просторе – каже доц. Павлов. - У том периоду овај народ потпада под један или други облик зависности неке од великих сила тадашње епохе, на пример Хуна под вођством Атиле, затим под доминацију Авара. Међутим, за време Кубрата формирана је снажна формација типа такозваних степских царстава која је била један од најмоћнијих војних и политичких чинилаца у Источној Европи. Није случајно што је Кубрат био савезник Византије против Персије и против аварског каната. Дакле још на почетку свог развоја, захваљујући својој великој војно-политичкој моћи, Бугари су били међу познатим силама тадашњег света. Не бих хтео да то звучи грандомански, то су чињенице које откривамо у историјским списима.“

© Фотографија: архивa

Мач кана Кубрата

Судбина старе Велике Бугарске је драматична. Неколико десетина година после свог стварања држава се нашла на удару Хазара који су долазили са истока услед чега је земља распарчана. Један део Бугара под вођством Кубратовог сина Аспаруха упутио се према западним територијама Старе Велике Бугарске. Аспарух је успео да делимично одбрани те пределе. Ступио је у савез са неким словенским племенима која су живела у Мизији. Византијско царство је у том савезу уочило опасност и зато је 680. г. цар Константин Четврти Погонат стао на чело војске која је бројала 40.000 ратника и кренуо на север.

© Фотографија: БГНЕС

„Аспарух је заиста био обдарен вођа који је сачувао богатство бугарске државне традиције – наставља историчар. - С друге стране он је био изузетан стратег. На делти Дунава успео је да изгради огроман војни логор на простору од 48 квадратних километара. Војни камп је био размештен на стратешком положају - истовремено на неколико брда - што је пружало велику војну предност у односу на било ког противника. Ја сам то место посетио више пута, снимио сам и тв материјал. Тамо је Аспарух увукао у замку византијску армију и она није имала куд сем да побегне са ратишта премда је имала премоћ. Зато ваља истаћи да је Аспарух био талентовани војсковођа који је ставио почетке бугарским ратним вештинама у новим, балканским условима.“

Године 681. потписан је мировни споразум са Византијом. Та се година сматра годином оснивања Дунавске Бугарске. Једном делу дотадашњих бугарских територија припојено је подручје дунавске делте и део Мизије. На овим просторима су почели живети заједно Трачани, Словени и Бугари. У наредним вековима бугарска држава је проширена и доживела културни процват. У 9. веку хришћанство је постало државна религија. Кнез Бугара Борис Први је пружио уточиште ученицима свете браће Ћирила и Методија – твораца словенске писмености. Створене су књижевне школе чија је духовна моћ имала утицаја на културу многих народа.

Превела: Ана Андрејева