У близини Плевена, у северној Бугарској, налази се један од малобројних музеја вина у свету. То је уједно један од најмлађих музеја те врсте, основан 2008. године. Налази се у пећини у парку „Кајлака“ код града, познатог у нашој историји по бици која је била од пресудног значаја за исход ослободилачког за Бугарску Руско-турског рата из 1877-1878. године. У пећинским дворанама чува се преко 12 хиљада флаша бугарских вина из свих винородних подручја. Музеј у Плевену има и највећу колекцију старих вина у Бугарској - око 7.000 боца вина која су одлежала између 30 и 100 година. Он прати историју овог божанственог пића на бугарском тлу која се уклапа у светску историју вина дугу око 8.000 година.

Зашто се управо у Бугарској налази један од ретких музеја у свету посвећених вину? Зато што на нашим просторима има бројних сведочанстава о историји пића богова још из доба Трачана који су у древности били познати као произвођачи најбољих вина. Хомер је у својој Илијади говори да су бродови из Тракије, натоварени вином стизали у ахејски табор код бедема Троје. У 4. веку пре Христа старогрчки филозоф Аристотел спомиње надалеко чувена трачка вина која су била толико густа да их је требало помешати са водом. У ствари, у античко доба Трачани су били једини који су пили чисто вино, неразблажено водом. Оно је за њих имало ритуални смисао. Први познати бог вина – Загреј или Агреј који је био и бог Сунца, припада управо трачком пантеону. У грчкој митологији одговара му Дионис.

„Вино у ствари има основно место у целој трачкој култури и религији – каже Тања Николова, управник Музеја вина у Плевену. – Трачки бог Загреј био је први бог вина, иако су његове касније варијанте Дионис или Бахус познатије. Трачани су веровали да кад попију гутљај вина, Бог се усељује у душу и зато се они осећају срећним, опијају и почињу да се веселе. Пили су тај божански напитак из необично лепог посуђа и први су који су мешали неколико врста вина. О томе сведочи један од златних предмета, откопаних код Влчитрна који представља три спојена удубљена суда у облику листа од којих је свако вероватно садржао различите врсте вина. Ова јединствена посуда коришћена је за служење вина у специјалном религиозном ритуалу. Трачка култура је била тесно повезана са овим пићем, тако да је немогуће говорити о Трачанима, а да се не говори о вину.“ У многобројним трачким гробницама откривеним на бугарским просторима, пронађене су необично лепе посуде за вино, најчешће од сребра и злата.

С тим у вези најпознатије је Панађурско благо, старо више од 2.000 година. Трачанска традиција производње еликсира од грожђа пренета је на Словене и Протобугаре који су се касније доселили на Балканско полуострво. О великој распрострањености вина у раном Средњем веку сведоче и чувени закони бугарског кана Крума један од којих је предвиђао сурове казне за пијанство. Занимљива је чињеница да је у Средњем веку изгубљена вештина дуготрајног чувања вина. Често се дешавало да се вино укисели и зато је младо било много скупље од старог вина, тврде историчари. Бугари су сачували традиције гајења винове лозе и производње вина и у време када је Бугарска била део Отоманског царства /од краја 14. до 19. века./. Један од узрока је да су сачували своју хришћанску религију, а у црквеним ритуалима вино је важан симбол проливене Христове крви.

После Ослобођења Бугарске од османске владавине поново је дошло до успона домаћег виноградарства и винарства које се окренуло новим технологијама у Западној Европи.

„Савремена историја вина у Бугарској почела је 1890. године оснивањем прве бугарске Школе виноградарства и винарства у Плевену, подсетила је Тања Николова. - Године 1902.‚ у граду је отворен и први модерни вински подрум на Балканском полуострву. Тамо је основана и Државна огледна станица за виноградарство и винарство која је 1903. године прерасла у Институт за винарство и виноградарство - пети те врсте у свету. И дан данас постоје само још четири таква института - у Русији‚ Италији‚ Француској и Мађарској‚ а отворена су у 19. веку. Нешто касније Бугарска је учлањена у Комору произвођача и извозника квалитетних вина у Паризу.“

У прве две деценије 20. века градови Плевен‚ Ловеч и Сухиндол у северној Бугарској убрзо су постали центри винарства. Прилично већи је њихов број у јужном делу земље - Пловдив‚ Пазарџик‚ Сливен‚ Стара Загора‚ Чирпан и Мелник. Основане су пољопривредне задруге‚ по узору на добровољна удружења француских винара и виноградара. На годишњим светским изложбама крајем 19. и почетком 20. века Бугарска је врло успешно учествовала са два основна производа – ружиним уљем и вином. У годинама комунизма после Другог светског рата‚ бугарско вино је постало изузетно познато у свим социјалистичким земљама‚ тако што је Бугарска извозила махом стона вина. У овом периоду она је изгубила своје позиције на тржиштима Западне Европе‚ све до почетка 80-их година 20 века када се поново отворила према тим земљама и направила пробој на тржиштима Велике Британије, Немачке‚ као и Јапана. Након пада Берлинског зида, уследио је драстичан пад у сектору вина везан за спровођење недовољно успешне земљишне реформе, приватизацију огромних фабрика вина из доба социјализма, као и за економске потресе у транзицијском периоду. Домаће винарство и виноградарство почело је да се обнавља тек у првим годинама овог века, а Бугарска - да се враћа на своја стара тржишта. Међутим, винска индустрија сада трпи последице светске економске кризе. Нова тенденција је изградња малих, модерних винских подрума за производњу и пласман серија врхунских вина која освајају медаље на међународним изложбама и проносе славу Бугарске. Домаћи произвођачи посебну пажњу поклањају обнављању традиционалних локалних сорти винове лозе као што су мавруд, широка мелничка лоза, памид, рубин, димјат, мискет. Код нас се узгајају и најпопуларније француске сорте грожђа какве су Cabernet, Merlo, Muscat ottonel, Sauvignon Blanc, Chardonnay, Traminer итд. Грожђе‚ узгајано у нашој земљи‚ одликује се високим процентом шећера и јаким мирисом.

По критеријумима ЕУ, у Бугарској постоје два виноградарска региона – Дунавски – северни, и Тракијски – јужни. Међутим, према рејонизацији винородних подручја код нас је утврђено пет мањих рејона са специфичним климатским условима, израженим карактеристикама сорти грожђа и вина која се производе од њих. У Музеју вина код Плевена изложена су вина из свих виноградарских географских производних подручја у земљи.

Према управнику музеја Тањи Николовој, Бугарска има огромне шансе да своје присуство на светском тржишту појача винима‚ произведеним од две традиционалне домаће сорте грожђа. Једна од њих је широка мелничка лоза која се гаји близу државне границе са Грчком и од које се прави познато црно мелничко вино. То је‚ уосталом‚ било омиљено вино британског премијера Винстона Черчила који је наручивао по 800 литара годишње. Друга перспективна сорта винове лозе је мавруд који успева једино на подручју Асеновграда, такође у јужној Бугарској. Даје вино са одличним потенцијалом старења.

„Вино произведено од сорте мавруд је интензивне, дубоке црвене боје, са израженим танинима и изузетним потенцијалом за одлежавање – каже Тања Николова. – Мавруд је једно од вина са најјачим антиоксидансним својствима. Грожђе мавруд даје сува, тешка црна вина чији је укус прожет аромама шумског воћа. Вина од сорте широка мелничка лоза често се купажирају са малим количинама других сорти да би добила интензивнију боју. Али ипак‚ то су вина пуног тела, богате ароме, са дугом завршницом и потенцијалом за одлежавање. Мелничко вино изврсно прија уз месо од дивљачи и јагњетину.“

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: лична архива и БГНЕС