16. фебруара 1872. године изабран је први поглавар Бугарске православне цркве после извојевања њене независности од Цариградске патријаршије 1870. Избор митрополита Антима на тај положај није случајан – он је високо образован духовник, истакнути друштвени активиста и ватрени родољубац. После Ослобођења Бугарске од петовековне турске власти постаће и један од утемељивача модерне бугарске државности.

Световно име егзарха Антима Првог је Атанас Михајлов Чалаков. Рођен је 1816. године у Лозенграду, Источна Тракија (данас у Турској). Када је напунио 21 годину замонашио се у Хиландарском манастиру и добио име Антим. 1844. је завршио престижну световну школу у истамбулској четврти Куручешме, као и богословску школу на грчком острву Халки и Московску духовну академију. После тога се вратио на Халки, али већ као професор, а неко време је био и ректор тамошње богословске школе.

Средином 19. века Бугарски национални препород је био у свом јеку. Бугари су инсистирали на васпостављању црквене аутономије. Цариградска патријаршија је међутим бранила свој статус кво, али је најзад била приморана да промени свој став, нарочито пошто је 3. априла 1860., на Ускрс, са амвона бугарског храма у Цариграду епископ Иларион поменуо православно епископство уместо цариградског патријарха, чиме је Бугарска црква у ствари означила почетак свог одвајања. Цариградска патријаршија већ је морала да обрати више пажње способним бугарским духовницима. Тако је дошло и до именовања Антима за Преславског митрополита, а 1868. и за Видинског. Међутим, исте године он је одбио да се повинује патријаршији и укључио се у борбу за црквену независност. Та је борба била права школа политичке зрелости бугарског народа. А 1870. мирним средствима остварена је изванредно важна победа пошто је 28. фебруара султан Абдул Азис обнародовао ферман о оснивању независног бугарског егзархата. После пада Бугарске крајем 14. века под османску владавину, управо Егзархија је прва општенационална институција бугарског народа, која га заступа како пред Султанатом, тако и пред светом. Њена јурисдикција је обухватала велику територију и огроман број становништва, тако да је она ускоро постала установа од великог политичког и међународног значаја и то у доба када је бугарско национално питање стављено на дневни ред Европе.

Можемо да замислимо ентузијазам Бугара када су сазнали да већ имају свог духовног вођу. Тадашње новине чувају живу слику догађаја. У луку Ортакеј у Цариграду упловило је неколико бродова којима су допутовали Антим І и истакнути бугарски јавни радници. Дочекало их је велико људство. Црквеним појањима и усклицима "Живео!" на хиљаде људи је пратило свог првосвештеника до резиденције Егзархије.

Могућности мирне борбе за заштиту бугарских права ускоро су биле исцрпљење. Г. 1876. избио је Априлски устанак, који је турска власт угушила у крви. У тешким тренуцима после пораза Егзархија је била много више од духовног ослонца бугарског народа. Антим І је категорично одбио да сарађује са Високом портом и изјаснио се против необјективних званичних података о априлским догађајима. Стао је на чело делегације која је пред османском владом стала у заштиту жртава. Егзархија је покренула и активну међународну делатност. Она је послала у најважније европске престонице истакнуте личности како би представили Европи бугарску ствар.

Све је то погоршало односе егзарха са Диваном. Његови другови плашили су се да га не задеси судбина грчког патријарха Григорија V кога су после Грчког устанка 1821., Турци обесили у Цариграду на први дан Ускрса. На то је Антим одговорио речима: "Камо те среће! Тада је Турска обесила Григорија, али се Грчка ослободила и васкрсла!"

Реакција Високе порте била је недвосмислена. Она га је 1877. удаљила са дужности и послала у заточеништво у Малу Азију. Ослобођен је годину дана касније, после краја ослободилачког за Бугарску Руско-турског рата. Антим је постао један од неимара нове Бугарске. Звездани тренутак у његовом раду био је избор за председника Уставотворне скупштине у Великом Трнову 1879. То је први парламент Кнежевине Бугарске који је израдио Трновски устав, један од најдемократичнијих у оно доба у Европи. Исте године Антим І председавао је и Великим народним собрањем, које је изабрало и првог кнеза Треће бугарске државе Александра Батенберга.

Након тога Антим се вратио црквеном попришту и до краја живота руководио је Видинском епархијом. Али је још једном морао да стане у заштиту Бугарске. Г. 1885. млада држава је ступила у свој први одбрамбени рат после Ослобођења пошто је Србија напала на Бугарску и опсела Видин. Антим је обилазио позиције заштитника града како би их охрабрио. Војна команда и општина су га замолили да напусти град Дунавом и да иде у Румунију како би сачувао живот, али је он био категоричан: "Пастир треба да падне тамо, где пада народ и војска!".

Духовник је познат и као велики дародавац. Он је поклонио имовину и средства за изградњу велике школе у Видину. Данас се тамо налази Природно-математичка гимназија, која носи његово име. Антим І је напустио овоземаљски живот 1. децембра 1888. године. Захвални становници Видина су 1934. саградили маузолеј где се налази саркофаг са посмртним остацима великог Бугарина, који је своји живот посветио племенитој ствари независности своје отаџбине.

Превод: Александра Ливен