Ма колико детаљном мапом света располагали, Бугарска је на њој увек мала тачка у источном делу Европе. Али ако отворите мапу светске културне и природне баштине УНЕСКО-а, видећете да је ова мала територија буквално ишарана зеленим тачкицама. Седaм од њих бележе културна блага на Унесковој листи, а међу њима је и чувена Бојанска црква из 1259. г. која је на њу уврштена 1979. г. Налази се у софијској четврти Бојана. Ако сте некада били тамо, сигурно знате да је то заиста посебно место. Много људи каже да оно поседује снажну енергију и ствара чудан осећај мира и ведрог расположења.
Када прођете кроз ишарану белезима од бајонета врата малог храма, доживећете радост блискости са високом уметношћу. За Маријану Христову-Трифонову – начелника Филијале "Бојанска црква" Националног историјског музеја, рад у том храму је нешто више.
"Ја и црква смо повезане – каже она. Запослила сам се овде одмах после дипломирања. Црква ми је открила пуно ствари. Никад нећу заборавити узбуђење које сам доживела 1977. г. када је у рупи у зиду на горњем спрату пронађен Бојански псалтир. Чак и овлашни поглед на фреске сваког дана разоткрива нове детаље. Сваки пут искрено се дивим делу које видим. За мене је оно дело веома талентоване особе, која је у оно далеко доба реалистички осликала фигуре људи, животиња, предмете. Велико је и мајсторство уметника да све то уради у строгим оквирима канона. Он нам је заветовао ремек-дело значајно не само за бугарску, него и за светску културну баштину."
Бојанска црква је доживела неколико рестаурација. Г. 1912. Јозеф Бала – аустријски рестауратор латио се прве од њих на инсистирање царице Елеоноре, супруге бугарског цара Фердинанда. Уследило је још неколико етапа обнављања уз учешће многих наших истакнутих мајстора-сликара. Од краја 1976. до 2008. црква је била затворена за посетиоце.
"Интересовање за средњовековни храм је порасло последњих година – наставља своју причу гђа Христова. Занимљиво је да је 2011. било за 4.000 више посетилаца у односу на претходну годину. Можда се они информишу на нашој лепој страници на интернету. Током 2011. одржана је и међународна конференција посвећена 750. годишњици осликавања Бојанске цркве. Зборник са представљеним на форуму извештајима објављен је уз помоћ УНЕСКО-а. Снимили смо и 20 видео спотова посвећених годишњици који су преведени на неколико језика, у том броју и на јапански. Интересовање за цркву је постало још веће када су пронађени потписи за које се сматра да припадају непознатим досада сликарима Василију и Димитру."
Постоји много легенди о Бојанској цркви. Једна од њих каже да је анонимни Бојански мајстор оставио на њеним зидовима свој аутопортрет. Мада су оба лика, за која се претпоставља да припадају уметнику, у ствари ликови светаца што су и научници већ поуздано утврдили. Али се најпопуларнија легенда не може доказати. Мештани већ вековима тврде да је Бојански мајстор био заљубљен у Десиславу, супругу севастократора Калојана. Међутим о Калојану знамо да је био братучед цара Константина Асена Тиха, за кога се претпоставља да је син најмлађе ћерке родоначелника владарске династије Немањића Стефана Немање. Севатократор Калојан и његова супруга Десислава су ктитори цркве. У прилог легенди о заљубљеном мајстору иде и лик царице, који задивљује лепотом и женственошћу.
"Бојанска црква је у средишту пажње научника с краја 19. века – прича гђа Христова. - Први истраживач који ју је посетио и помиње је у свом делу јесте Виктор Григорович – руски научник који је обилазио Балкан у периоду 1844-1845. г. Затим су се истраживања латили чешки историчар Константин Иречек, који је од 1879. до 1881. био генерални секретар бугарског Министарства просвете, министар просвете (1881-1882.) и председник Просветног савета до 1884, као и Стефан Верковић, босански фолклориста, етнограф, нумизматичар и археолог хрватског порекла, ватрени присталица Илирског покрета и почасни члан Српске краљевске академије... Аутор прве монографије која детаљно бележи зидне слике, архитектуру и историјске податке о цркви је проф. Андреј Грабар, руски историчар уметности и археолог-византолог. Она је објављена 1924. г. и данас се сматра основним делом на коме се темеље новија истраживања. Храм је био активан до 1954. г. када је проглашен спомеником културе од националног значаја. Касније је, у септембру 1979, на Унесковом заседању у Египту уврштен на листу светске културне баштине организације. У цркви има два слоја зидних слика – из 12. векa и из 1259. г, када је осликан други део храма. Пронађени су и поједини фрагменти каснијих фресака с 14. и 17. века. Неки од њих приказани су у храму. Коначна рестаурација завршена је 2008. г. Разоткривено је преко 240 изузетно реалистичких ликова. Овде нема типичног за црквено сликарство аскетизма, већ се у сваком потезу кичице непознатог мајстора осећа прави живот. Нема шаблона, нема понављања. Сваки човек или светац представљени су као личности, са властитим духом и емоцијама, који се назиру и у изразу њихових очију, у гестовима. Например, када посматрате фреску "Чудо Светог Николе на мору" осетићете и страх, и ужас, и молбу, и очај. Ктитори Калојан и Десислава категорично су сликани са живог модела. Заједно са ликовима цара и царице – Константина Асена и Ирине, они су најстарији живописни портрети реално постојећих особа, који су сачувани код нас и заиста су веома импресивни и поред обавезне церемонијалне одеће, става и сл."
Свети Никола је патрон доњег спрата, који се користио као сеоски храм. Тамо је насликано 18 сцена из његовог житија, неке од којих су ретка појава у црквеном уметничком канону. Има више јединствених ликова тако да овде не можемо набројити све. Међутим, најстарији је портрет небеског покровитеља Бугарске Светог Ивана Рилског, као и једини у свету, према Андреју Грабару, лик Христоса у дечачким годинама на слици "Исус међу књижевницима у храму". Горњи спрат је посвећен Светом Пантелејмону и био је породична параклиса севастократора, тј. управника Софијске области. За време природне несреће у Средњем веку кров је озбиљно оштећен и већи део фресака је бесповратно изгубљен.
Данас се посете цркви одвијају према посебном режиму. Унутра улазе групе од максимум осам људи, а боравак траје свега десетак минута. И док чекате можете да прочитате занимљиве детаље из историје храма или да прошетате лепим парком око њега.
Г. 1905. цар Фердинанд је ту засадио разно дрвеће и три секвоје и створио богату ботаничку збирку. У парку се могу видети и пронађени у околини камени свећњаци, мермерни елементи старијих зграда. Тамо је и гробница Фердинандове супруге Елеоноре. Царица је била заљубљена у то место, познавала је вредност фресака и пуно тога урадила за њихово очување. Обезбедила је и место за изградњу нове цркве и тако обуставила идеје о рушењу малог храма. А чесму у парку подигнуо је 1882. г. чувени софијски златар у знак захвалности "за душевно своје исцељење."
Превод: Александра Ливен
Православни манастир „СветиЈоан Претеча“ уврштен је под бројем 25 на листу 100 националних туристичких објеката Бугарске. Обриси његових руина јасно се оцртавају на живописном брду изнад обала реке Арда, која тече кроз град Крџали. Ова монашка..
Давне 1889. године је бугарски кнез Фердинанд I у салама дворца изложио личну колекцију репрезентативних примерака домаћих и тропских птица, сисара и лептира. Тиме су постављени темељи првог музеја у Бугарској, данас познатог као Националног..
Историја бугарског спорта је богата, а о томе сведоче бројни спортски уређаји и одличја славних бугарских такмичара који су део сталне поставке Музеја спорта у главном граду Бугарске. Музеј посвећен спорту отворен је 60-их година минулог века...
Променљиво облачно
Ведро