Лепо је видети роду или ласту, јер знамо да ако су се оне већ вратиле с југа, онда је и пролеће стигло. Тада скидамо мартенице и стављамо их на неко процветало дрво. Некада су роде и ласте заузимале значајније место у животу Бугарина. Те птице су своја гнезда савијала код њихових кућа – на крововима, испод стреха или на неком високом дрвету у дворишту и тако су постајали суседи. Човек се навикавао на њихово присуство, посматрао како излежу своја јаја и чувају мале роде и ласте. Тако их је он временом почео доживљавати као део своје породице. Сваке јесени су ласте и роде одлетале на југ како би се у пролеће поново вратиле у своја стара гнезда. За Бугарина који је у оно доба прилично ретко путовао, одлазак ласта и рода био је нешто јако необично.

Према легендама, некада је рода била људско биће. Верује се да је то био врло побожан човек који је сваке године ишао да се поклони Христовом гробу. Једног дана Бог је одлучио да стави на испит његову веру. И тако му се он јавио и наредио да се попне на једну високу планину, а да све време на леђима носи велики сандук у који не сме да завири. Кренуо човек да се пење, а када је стао да мало предахне радозналост га је натерала да отвори сандук. Тог часа су из њега искочиле змије, гуштери, жабе које су кренуле на све стране. Видевши то, Бог се толико наљутио да га је претворио у роду и рекао му је да ће поново постати човек тек кад успе да сакупи и врати у сандук све твари које су побегле. Од тог дана рода сваког лета обилази реке и моћваре како би ухватила жабе, змије и гуштере, а у јесен и даље иде на ходочашће како би се поклонио Христовом гробу и измолио опроштај за своје грехове.

© Фотографија: БТА

Према другом веровањ,у роде неко време проведу у облику птице, а затим се претварају у човека. Оне су створења која живе на крају света. А тамо код њих жене не могу да рађају, зато им је Бог наредио да долазе код нас и да у облику рода гаје свој подмладак. Једном кад су роде одлетеле, један човек је одлучио да крене за њима и да види где оне живе. Роде су дуго летале, а човек их је тако пратио све док нису стигли до једног језера. Ушле су роде у воду и претвориле се у људе. Човек који је то видео, одлучио је да током целе зиме остане са њима. У пролеће су отишли код другог језера, опет су ушли у воду како би се овога пута претворили у роде. Човек који је зиму провео међу родама је такође ушао у језеро и претворио се у роду. Вратио се кући и савио гнездо на крову властитог сеника. Једног дана његова супруга је на чесми заборавила ђердан, а човек- рода га је украо, сакрио га у свом гнезду. На јесен је кренуо на пут са родама. Ушао у воду чаробног језера, претворио се у човека и овога пута је одлучио да се врати кући. Нико од његових рођака и пријатеља није веровао да је живео са родама, зато се он попео до гнезда на сенику и показао где је сакрио ђердан своје жене. Тек тада су му поверовали да је он читаво лето био код њих, али не у облику човека, него као рода.

© Фотографија: БГНЕС

Ласта је такође некада била жена, млада невеста. Народно предање каже да док јој је мајка уочи венчања плела ситне плетенице бацила на њу клетву – да у знак поштовања према својој новој породици не сме ни речи да проговори пред свекром, свекрвом или мужем у прва 3-4 дана. Јадна девојка је била толико узбуђена да је погрешно схавтила мајчине речи. Учинило јој се да ју је она посаветовала да ћути четири године. Тако су године пролазиле, а она је и даље ћутала, није ниједну једину реч изустила због чега су сви мислили да је она глува и нема. Четврте године је њен супруг одлучио да се ожени другом женом. Пошто је она била из далеког краја када су стигли већ је био пао мрак, те је његова прва супруга изашла да их дочека држећи свећу у једној руци. Восак је капљао по њеним прстима и свадбеном прстену. Кад је то нова невеста видела није могла да се суздржи, па је викнула љутито: Ако си већ нема, ниси ваљда и слепа? Зар не видиш да ти восак капље по прстима? Није ми стало до твојих прстију, него ми је криво због сребрног прстена!“ Тада је ћутљива девојка прегазила заклетву и проговорила: „Боже, ја сам четири године ћутала, а она тек што је сишла с коња, а колико је речи већ стигла да изговори. Па зар ће она свом мужу угодити? Молим те, Боже, претвори ме у птичицу како бих полетела изнад дворишта и видела како ће она супругу угодити.“ Бог је услишао њену молбу и претворио ју је у ласту.

© Фотографија: архива

У народу се верује да су ласта и рода другови. Ласте нешто раније крећу на југ, али оне слећу на обалу мора како би сачекале роде, јер без њих не могу да прелете преко њега. Када роде стигну оне заједно настављају свој пут преко мора и када се ласте уморе, оне слећу на родина крила да би сакупиле снаге. У пролеће се враћају у своја стара гнезда где их деца дочекују са песмама и играма. Веровало се да онај ко пева и игра када види роде, тај ће целог лета бити здрав и весео. У централном делу земље на Благовести се и данас чува обичај да људи звецкају машицама како би истерали змије, а док то раде, они говоре: Бежите, змије и гуштери, јер долазе роде!“ Према народним веровањима ни најотровније змије нису у стању да победе роду. Дешавало се, кажу стари људи, да змија победи орла, али роду – никада. Кућа на чијем крову се налази гнездо од роде или је испод њене стрехе ластино гнездо сматра се заштићеном. Велики грех је уништити гнездо, ломити јаја или убијати новоизлегле роде и ласте. Добро је да када људи први пут виде роду у џеповима имају новца или хлеба у рукама како би током целе године били богати и сити. Пожељно је да не седе, већ да су у усправном положају, јер ће им тако и посао лако ићи, зато и када виде роде људи говоре: „Ви да седите, а ја да летим!“ Сањати ласту или роду је добар знак, а уколико човек сања да је ухватио ласту, то ће му донети сигуран добитак.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова