135 година од Шипченске епопеје

„Борба за Шипку“, сликар Димитар Гjуџенов

Борбе за превој Шипка описане су у стотинама књига, публикација и истраживања и у већини њих прича се о хероизму његових бранилаца. Битка за овај превој Старе планине једна је од најважнијих у Руско-турском рату из 1877.-1878. године који је Бугарској донео ослобођење након петовековне османске владавине.

11. августа (23. августа по новом календару) 1877. године одиграле су се најтеже борбе, а битка која је током шест дана вођена у утврђеним местима на старопланинском врху Шипка, позната је као „Шипченска епопеја”. Најдраматичнији су били дани од 9./21. августа до 11./23. августа 1877., када је војска Сулејман-паше незадрживо јуришала на малобројни одред руског генерала Николаја Столетова, команданта бугарског ополчења. Он је морао да се одупре нападу бројно надмоћног непријатеља и да не дозволи Сулејмановој војсци да пређе преко Старе планине и помогне османским јединицама под вођством Осман-паше у опсади Плевена. У противном би војска Сулејмана-паше ударила у леђа руским снагама које су се пребациле преко Дунава и налазиле у северној Бугарској. У таквом стицају околности османске јединице одбациле би Русе северно од реке и рат би се завршио потпуно другачије.

Предисторија борби показује да је новоформирани Балкански одред под командом руског генерала Федора Радецког коме је била поверена одбрана старопланинских превоја, имао тежак задатак да брани фронт дуг стотинак километара. Због тога је генерал Столетов имао на располагању изузетно мали број војних јединица – пет чета бугарских ополченаца, три батаљона Орловског пука, шест ескадрона, једна пешадијска пионирска чета и једна коњичка пионирска чета и 27 топова. Укупан број војника је био око 5.500.

После битке код Старе Загоре, у јужној Бугарској, војска Сулејман-паше ојачана је у наоружању и муницији и додатним јединицама. Она је бројала 27.000 редовних војника и око 10.000 башибозука (припадника нерегуларних војних снага отоманске војске) са 34 топа и била је припремљена за прелазак Старе планине. Руси нису знали за офанзиву непријатељске војске, а генерал Радецки је направио грубу грешку, пославши војну резерву из Трнова у град Елена само дан пре јуриша Турака на врх Шипка. Предвиђања руске команде да ће Сулејманова војска покушати да прође кроз Тврдишки превој Старе планине, била су погрешна.

Права намера Турака постала је јасна 8. августа (20. августа по новом календару) када је генерал Столетов известио да је цео корпус Сулејман-паше постројен наспрам врха Шипка. Снаге бранилаца су биле крајње недовољне, али су сви били решени да се боре до последњег даха. Генерал Столетов је послао саопштење у којем се наводи да су појачања „преко потребна”. 9./21. августа ујутру 16 батаљона, предвођено Реџеп-пашом кренуло је у напад на положаје Руса и Бугара на врху Св. Никола, а предње турске јединице под командом Шакир-паше наступале су према стеновитом пределу „Орлово гнездо”. Положај бранилаца превоја Шипка је додатно отежала и несташица воде, јер је једини извор воде – поток у источном подножју врха Св. Никола, био под сталном ватром Турака. У драматичним борбама за планински превој Бугари и Руси су га херојски бранили, одбивши током првог дана 11 непријатељских напада са великим бројем погинулих и рањених на својој страни. Браниоцима Шипке је око подне стигао у помоћ 35. пешадијски Брјански пук.

Следећег дана османска војска је појачала нападе, тако што су турски војници заузели положаје на само на југу и југоистоку, него и на западу, у настојању да прекину везе бранилаца превоја Шипка са позадином. Њима је притекло у помоћ неколико десетина Козака и око 200 бугарских добровољаца. Појачања која су кренула из градова Трнова и Елене, требало је да пређу дуг пут до светог врха Шипка и зато се само мали део њих укључио у битку трећег дана који је био одлучујући за њен исход. Сулејманови војници су само пре подне 11. августа извели шест јуриша на Шипку, а на западу су дошли до ровова бранилаца и тако угрозили пут ка Габрову, у централном делу северне Бугарске. У најдраматичнијем тренутку битке, негде око 17 сати, стигли су 4. стрељачка бригада и два ескадрона Козака које је упутио генерал Радецки. У то време су руски војници и бугарски ополченци били потпуно исцрпљени, на граници снага и издржљивости. У одбрани Шипке су учествовали чак и тешко рањени. Турци су били престрвљени, јер су браниоци врха на њих бацали не само камење и дрвеће, него и тела убијених војника и ополченаца.

На крају четвртог дана борби број погинулих Руса и Бугара износио је око 3.350. Губици непријатеља су били већи – преко 6.750 убијених. Након шестодневних борби историјски врх Шипка је био спашен. У овој херојској епопеји која је била један од кључних тренутака Руско-турског рата, бугарски ополченци су поново доказали да је наш народ заслужио своју слободу која је извојевана крвљу и самопрегором више хиљада Бугара.

Превела: Марина Бекријева

„Борба за Шипку“, сликар Димитар Гjуџенов

Подели

135 година од Шипченске епопеје

Више из ове категориjе

Славимо Светог Климента Охридског – првоучитеља бугарског народа

Патријаршијска катедрала Светог Александра Невског прославља храмовну славу

Патријаршијски саборни храм Светог Александра Невског обележава век постојања

У Калоферу обележена годишњица рођења Христа Ботева

80 година од „Крвавог Божића“