Манифест о проглашењу независности

"Увек мирољубив, Мој Народ данас сања о свом културном и економском напретку; у том правцу ништа не сме кочити Бугарску, ништа не сме спречавати њен просперитет. То је жеља Народа Мог, то је његова воља – нек буде како он жели... Одушевљен тиме и да бих изашао у сусрет потребама државе и жељи Народа, уз благослов Свевишњег проглашавам уједињену 6. септембра 1885. г. Бугарску независним Бугарским царством и заједно са својим народом дубоко верујем да ће овај мој чин наићи на одобравање Великих сила и саосећање целог просвећеног света. Живела слободна и независна Бугарска! Живео бугарски Народ!

Ово је део манифеста којим је кнез Фердинанд I прогласио независност Бугарске 22. септембра 1908. г. у цркви Св. Четрдесет мученика у старој бугарској престоници Трнову и примио титулу цара Бугара.

Зашто је бугарским државницима било потребно 30 година након потписивања Берлинског уговора сагласно коме је Бугарска аутономна кнежевина под отоманским суверенитетом, да би приступили проглашењу независности? За Радио Бугарска истакнути бугарски историчар поф. Андреј Пантев каже: „Проглашење независности је финални чин бугарске национално-ослободилачке револуције у 19. веку или бар у њеним тадашњим територијалним границама. Што се тиче дугог 30-годишњег периода - то је рутинска процедура за све балканске земље. С обзиром да су у то време Велике силе предвиђале сличан период за све балканске државе јер су страховале да балкански народи нису у стању да зрело и самостално управљају – односно, на самом почетку балканске државе су биле полунезависне, имале су аутономни статус, а тек након криза, ратова, разноразних дипломатских компликација и преговора њима је коначно одобраван статус потпуно независне државе. Бугарска није изузетак и за њу то није био минус јер су Велике силе то предвиђале како би имале основа – формалних и правних, сагласно међународном праву, да се мешају у унутрашње послове тих држава.“

Проглашењу независности погодовало је неколико спољнополитичких фактора: „Погодовало је више изненадних околности. Аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине настала је последња велика балканска криза. Истовремено, избио је штрајк радника компаније „Источне железнице“. У то време османска власт није била довољно моћна. Све је то омогућило остваривање одавно замишљеног и сањаног чина проглашења независности. Јесте да је и до тада Бугарска имала своју самосталност, али ипак, формално на челу државе био је султан, а не бугарски кнез.“

Бугарска регенства су кроз серију дипломатских посета и акција припремила ово фактичко кршење међународног споразума - Берлинског уговора. Циљ је био показати да након што добије статус независне државе Бугарска неће реметити мир на Балкану.

„Дипломатска Европа је у великој мери била припремљена за такав чин. То што је у том тренутку Бугарска радила, урадиле би и остале балканске земље, али под знатно опаснијим околностима. Јер Турска је била свесна да више не може да своје присуство у Европи маркира једном облашћу која јој је са правног аспекта вазална.“

У крајњој линији, у пролеће 1909. г. Велике силе су признале Независно Бугарско царство, чиме је стављен почетак нове етапе развоја наше земље.

„Бугарска је полако почела да гради свој пут ка коначном ослобођењу и уједињењу осталих бугарских територија. У том погледу, посебно на самом почетку, укључујући и за време Балканског рата 1912. г., она је показала заиста завидну за младу државу доследност, мудрост и умереност.“

Превод: Албена Џерманова