Неки су људи рођени под срећном звездом. Млади бугарски пантомимичар Герасим Дишлијев свакако је један од њих. Суђаја је вероватно такву судбину доделила дечаку из Свиленграда. Како иначе објаснити јединствену шансу која се касније пружила студенту физике Дишлијеву који се у пантомимско позориште заљубио већ након прве представе коју је у Софији погледао, а касније постао је „десна рука“ најпознатијег светског пантомимичара Марсела Марсоа у позоришној школи у Паризу коју је он основао.

Наравно, Герасиму је било потребно пуно упорности, храбрости и талента да би му се срећа осмехнула. Дуг и тежак пут са једног до другог краја Европе, од родног града Свиленграда, тик поред бугарско-турске границе, до позоришних сцена у Француској, уз дозу тужног хумора он дочарава у својој представи „Монолог са кофером”. Она је била на програму чувеног позоришног фестивала у Авињону 2010. г., а затим поново 2012. У питању је представа коју ове године помиње и угледни француски лист „Ле монд“.

Француског глумца бугарског порекла упознали смо сасвим случајно на тргу испред Папске палате у Авињону где можда на стотине младих и храбрих позоришних уметника сами рекламирају своје представе – кроз брошуру или скеч. У овом вишејезичном мору глумаца, нашу пажњу привукла је мала бугарска застава забијена на врх пирамиде од кофера причвршћене на његовим леђима. Године 2010. Герасим Дишлијев је унајмио салу за своју представу у Авињону захваљујући финансијској помоћи општине свог родног града Свиленграда. Представа је имала велики успех тако да новац који је зарадио био је довољан да себи приушти ново учешће овог лета.

© Фотографија: Мариja Димитрова

Доживљај у Авињону заиста је јединствен у погледу стваралачког амбијента и могућности за подстицање нових идеја и стицање још већег самопоуздања. Само ван такмичарског програма тамо се сваке године приказује преко 1.000 представа. Каталог фестивала, који је дебео попут телефонског именика, заиста понекад ствара проблем посетиоцима који су суочени са тешким избором коју ће од свих понуђених занимљивих представа видети, а коју ће пропустити.

© Фотографија: Мариja Димитрова

„Занимљиво је видети препуне кафиће ујутру у 10 сати, у којима људи пију кафу са каталогом у рукама,– прича Герасим. – Свако штриклира изабране представе. Израчунава растојање између две позоришне сале и процењује да ли ће моћи да стигне на време за следећу представу. Право је задовољство посматрати све то. Фестивал у Авињону нуди велики избор пантомимских представа, а то ме напаја енергијом и даје снагу да обилазим улице и позивам публику да посети моју представу.

© Фотографија: Мариja Димитрова

За време фестивала у Авињону цео град је позорница

Принцип фестивала је једноставан – уметник мора да обезбеди салу, а затим од њега зависи да ли ће и колико публике привући. Већина представа је на самом почетку сасвим непозната. Стога уметник мора изаћи на улицу, да би га људи видели и да би му поверовали. Ја сам на улици проводио најмање 5 сати дневно како бих публици показао да сам тамо, како бих је позвао да дође „на најбољу представу“. И сви су то радили, као некад у добра стара времена уличног позоришта.“

„Монолог са кофером“

За Герасима Авињон је већ важна етапа у његовој каријери. За своју представу „Монолог са кофером“ каже да је „аутобиографска фикција“ која експресивним језиком пантомиме приповеда о препрекама на путевима Европе на које је наишао млади бугарски глумац који се пре 20 година одважио да учествује на аудицији код великог Марсоа. Препреке и доживљаји карактеристични за читаву генерацију младих људи из Источне Европе који су својим очима видели пад Берлинског зида. Хиљаде, а можда и милиони људи спаковало се и кренуло у разне државе света да би остварило свој сан. Данас они живе у два различита света – у оном одакле су кренули и у свету у који су стигли, раздирани жељом да истовремено буду на оба места која су им драга.

Управо та унутрашња подељеност и својеврсна драма те генерације пресељеника представља поруку представе „Монолог са кофером“. Она на дуго осваја срце и наводи на размишљања након што се завеса спусти и публика бурним аплаузима награди таленат и посвећеност Герасима. У књизи утисака неки су написали да би желели да их глумац поведе са собом када поново крене на пут по Европи.

По дипломирању на позоришној академији у Бугарској, Герасим Дишлијев је пре 20 година кренуо у Париз сањајући како ће „воду пити директно са извора“, како ће свој таленат развити код свог идола – легендарног Марсела Марсоа. Његова мајка, професорка француског језика, је некако успела да дође до адресе школе истакнутог мајстора пантомиме у Паризу. Тако је Герасим, вођен својом љубављу према пантомими и очаран магијом тог великог пантомимичара сео у аутобус и отпутовао у француску престоницу.

Био је један од најбољих Марсеових ученика, а не дуго после тога постао је његов први асистент у школи све до њеног затварања 2005. г. Усталио се у Паризу, оженио се Францускињом и добио наследнике. Заједно са редитељем Константинoм Рајмондијем основали су своју трупу, а до сада су приредили 7 представа. Међутим, део срца Герасима остао је тамо – у далеком и њему драгом Свиленграду, где су његова родбина и пријатељи. Каже да осећа неку посебну носталгију.

„То је оно кад те стално копка што не знаш како се тренутно осећа твоја мајка, сестра, шта је са твојим пријатељима који су тамо далеко, у мом случају 2.750 км југоисточно одавде. Мучи те болни осећај одсутности. Наравно, у нашим данима постоји пуно могућности за остваривање контаката - телефон, Интернет, Скајп, али то није то. Они те само заваравају да си на два корака од драгих особа. Знам, рецимо, да су они на мору или у планини, да ће сутра бити на мом омиљеном месту у планини које се зове Беглика, а да ће наредног дана косити ливаду, отићи у виноград на бербу грожђа, да је неко од мојих нећака огребао колено док се играо – све знам .... али ја нисам са њим. Ту носталгију осећају многи људи наше генерације који су расути по целом свету, али увек у срцу носе успомене на драге особе, предивна места у којима су некада били и бол што не могу да се врате тамо одмах кад то пожеле.“

Герасим Дишлијев је убеђени Европљанин који верује да свако мора памтити своје корене и црпети снагу из њих, да је културна разноликост једна од највећих вредности Европе данас и убудуће. Можда је због тога оно мало речи у представи „Монолог са кофером” на бугарском језику, а музичка пратња је такође инспирисана нашом лепом народном музиком. Када му пријатељи дођу у госте на трпези су само бугарска јела. Између осталог, Герасим је и одличан кувар.

По чему првенствено памти стваралачку сарадњу са истакнутим пантомимичарем Марсоом? Знамо да је тешко одмах одговорити на ово питање. Али Герасим не оклева и каже да никада неће заборавити његове руке, специфичан ход, поглед. И још нешто...

„Његов омиљени покрет – када десном руком дочарава лет лептира. По мени, он садржи дубоку симболику, јер ми је једног дана Марсо испричао како се родила идеја о њему. Наиме, када је био тинејџер, негде крајем 30-тих година прошлог века, гледао је један филм о Првом светском рату. С обе стране фронта Французи и Немци су вребали једни друге, укопани у рововима. И баш када је један од њих нанишанио непријатеља, на врх његове пушке слетео је лептир. Војник је нехотице пружио руку да га ухвати и у том тренутку бива погођен непријатељским метком. Када ти ову причу исприча Марсо, његов омиљени покрет којим приказује лептир у лету одмах поприми симболички значај – он је симбол слободе којој тежиш, али и немогућности њеног достизања, симбол је лудости рата...“

Герасим Дишлијев намерава да 2013. г. својом пантомимом „Монолог са кофером“ прође обрнутим путем – од Париза до родног Свиленграда. Међутим, овог пута неће путовати аутобусом, већ бициклом. Јер, како каже, сада смо сви постали еколошки одговорнији. Планира да стаје сваких 80 км и да изводи представу, а такође и да са представницима локалне заједнице расправљају о миграцији у нашим даним, о екологији, о нашој заједничкој европској породици и о томе „шта носимо у својим коферима“ када путујемо по свету. Међутим, дотада има још времена, тако да ћемо можда имати прилику да том пројекту бугарског пантомимичара посветимо неки нови прилог.

Превод: Албена Џерманова