У септембру 1812. године рођен је Иларион Макариополски – једна од најсветлијих личности у историји бугарског Православља и вођа у борби за црквену и националну независност бугарског народа у доба Препорода. Његово световно име је Стојан Стојанов Михајловски који је стриц познатог бугарског песника и филозофа Стојана Михајловског. Када се замонашио, добио је монашко име Иларион. Иларион Макариополски је рођен у граду Елена у Старој планини који се још назива и Бугарски Витлејем због три цркве у њему. Звоњава њихових звона одјекивала је градом познатим по својим свободољубивим становницима. Са свега четири године Стојан је са родитељима и неким рођацима ишао на поклоничко путовање у свети хришћански град Јерусалим. Такво путовање је у оно доба било снажно духовно искушење које је вероватно оставило неизбрисив траг на дечју душу. Стојан Михајловски је још веома млад испољио интересовање за света места и светиње и сваку слободну минуту проводио у читању верске литературе. Осетивши снажну потребу свог сина за духовном храном и усавршавањем, родитељи су га представили свештенику Арсенију из Хиландарског метоха у Елени. Нешто касније, у јесен 1831. године, Стојан Михајловски је стигао са два монаха у манастир Хиландар на Светој Гори. Тамо је постао искушеник и пошто је брзо испољио своје способности, већ наредне године, у својој 20. години, примио је монашки постриг.

„У Хиландару је Иларион Макариополски сазнао да је у једној од ћелија затворен монах слободарског духа Неофит Бозвелии и упитао да ли може да му носи храну уместо монаха који је то радио – прича богослов проф. Иван Желев. – То му је дозвољено за извесно време. Тако је Иларион имао могућност да месецима општи са Неофитом Бозвелијем који је био више бунтовник него свештеник. Захваљујући овим разговорима, посејано је семе слободоумља и родила се тежња за радом у корист ослобођења бугарског народа од османске владавине. Када је Цариградски патријарх сазнао о овим састанцима, младом монаху је забрањено да посећује затвореника, међутим, ове прве лекције из слободоумља су уродиле плодом. У родном месту Елена Иларион је још као дете присуствовао разговорима о ослобођењу Бугарске, али је од Неофита Бозвелија вероватно добио прецизна упутства шта и како треба урадити. Даља каријера Илариона Макариополског инспирисана је лекцијама Неофита Бозвелија.“

Родна кућа Илариона Макариополског у граду Елена

Жеђ за знањем одвела је Илариона Макариополског у Кареју - монашки градић и управно место Свете Горе, где је током две године похађао грчку школу. Године 1834. уписао се у школу чувеног педагога и филозофа Теофила Каирија на острву Андрос, који је део грчке острвске групе Киклада у Егејском мору, где су се школовала деца многих родољубивих Бугара. Упркос непријатељском грчком језичком окружењу у коме је учио, Иларион Макариополски и остали Бугари су ојачали своју националну самосвест. Они су основали тајно „Словенобугарско научно друштво“ које је имало за циљ буђење свести бугарског народа кроз просвећивање. 1841. године Иларион Макариополски је наставио образовање у Цариграду где је подржао Неофита Бозвелија у борби за црквену и националну независност. Због његове дрске Писане изјаве упућене Високој порти са захтевима за самосталну бугарску цркву, прогнан је на пет година на Атос. Када је у Цариграду почело формирање средишта бугарске духовности и културе, Иларион Макариополски је позван да постане вођа тамошње духовне заједнице.

„То није било случајно, јер је управо у престоници царства постојала могућност да стотине хиљада Бугара који су стално или привремено живели у њој, створе своју заједницу која би имала углед пред турском влашћу - наглашава проф. Иван Желев. – Као свештеник Цариградске патријаршије под којом се налазила бугарска црква, Иларион Макариополски је напредовао у хијерархији. У Цариграду је рукоположен за епископа. Када је дошао тренутак, Иларион Макариополски, Авксентије Велешки и Паисије Пловдивски су стали на чело борбе за независну бугарску цркву. И клерици и народ су били свесни да је било превише рано за остварење националне независности, јер је било важније да најпре стекну духовну слободу, а затим да се боре и за грађанске слободе. Пут Илариона Макариополског никако није био лак. Поново је послат у прогонство, јер током свечане Ускршње литургије 3. априла 1860. године није поменуо Цариградског патријарха и отворено је изразио жељу бугарског народа да стекне црквену независност од Грка и да се ослободи врховне власти Цариградске патријаршије. Када је 28. фебруара 1870. године основана Бугарска егзархија, Иларион Макариополски је постао Трновски митрополит и један од првих бугарских митрополита. Његов долазак у Бугарску у јесен 1872. био је славни догађај. Он је стигао бродом у Варну, а одатле је кроз Русе дошао до Трнова. Свуда је био тријумфално дочекан са великим почастима од обичних грађана и представника турске власти. У неким изворима се чак спомиње да је турским властима наређено да буду обазриве, зато што је то велики човек који им може задати велике главобоље. Зато су га свуда дочекале војне јединице. Убрзо пошто се настанио у Трновској епархији, Иларион Макариополски је 1874. године основао Петропавловску духовну школу у манастиру Светих Петра и Павла код места Љасковец, удаљеног само неколико километара од Трнова. Пошто је био свестан потребе за просвећеним свештенством, учинио је све у својој моћи да би бугарска црква имала бар средњу духовну школу у пределима земље.“

Иларион Макариополски је сахрањен у дворишту цркве Св. Стефана у Истанбулу

Нажалост, Иларион Макариополски није успео да доведе до краја своје дело. Преминуо је 1875. у 41. години живота.

„Његово дело има неколико значајних аспеката – каже проф. Желев. – Он је био борац за слободу и духовник који је кренуо тешким, трновитим путем не да би градио вртоглаву каријеру и стекао личну корист, већ да би био духовни и народни вођа. У оно доба духовници су били најобразованији људи. Када је Иларион Макариополски стигао у Трново, тешко да је тамо било образованијих од њега Бугара. Поред тога, показао је и изузетну способност да тражи излаз из сваке тешке ситуације без икаквих компромиса. Он је живео у бурним годинама, а и сами борци за слободу Бугарске су били подељени између духовне и националне независности земље. Међутим, Иларион Макариополски је постигао баланс и добио признање локалне власти. Користећи се малим слободама у Османском царству, тај велики родољуб је постигао слободу бугарске цркве, али нажалост, није доживео политичку слободу Бугарске добијену 1878. године. Ипак је својим далековидим оком видео ту слободу. Није случајно што је преминуо у Цариграду, јер је радио углавном тамо и учинио највише за националну слободу и независност. Сви Бугари који посете цркву Св. Стефана у Истанбулу, познату још и као Гвоздена црква, могу да се поклоне гробу Илариона Макариополског.“

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: wikipedia.org