Грнчарски занат један је од најдревнијих у свету. Земљани судови су познати још из каменог доба. На Балканским полуострву то је био период од 6000 до 4000 година пре нове ере за који је карактеристично одумирање номадства и стално настањивање на једном месту. Технологија производње грнчарије била је добро позната балканским народима. Земљани судови су коришћени у свадбеним и погребним обичајима, а задовољавали су такође и свакодневне потребе. Трачани који су насељавали данашњу територију Бугарске заменили су још у 7-6. веку пре нове ере ручну израду керамике употребом грнчарског точка. Захваљујући активним трговинским и култирним везама са античком Грчком у грнчарији Трачана се огледају утицаји хеленских мајстора. Досељавањм Словена и Протобугара на ове просторе трачанска керамика је обогаћена, а крајем 9. и почетком 10. века стављени су почеци бугарске школе у тој области.

© Фотографија: Ана Капитанова

Око два века после утемељивања бугарске државе (681. г.) мајстори грнчари у престоници Преславу прочули су се надалеко својом декорисаном керамиком. Њихова дела импресионирају техником израде и уметничким стилом и тиме се сврставају у најбоље обрасце средњег века. Још већи процват керамичарство на овом поднебљу је доживело у 12-14. столећу. За њега су карактеристични вегетабилни и геометријски орнаменти док су прикази животиња и људских фигура ређи. Преовлађују зелене, браон и жуте нијансе. У првим столећима османске владавине која је потрајала од краја 14. века до 1878. г. дошло је до деградације керамичке производње на бугарском тлу. Од 17. века међутим она је постепено оживела. А 1911. у Тројану, у северној Бугарској је отворена грнчарска школа која се данас зове Национална гимназија примењених уметности „Проф. Венко Колев“. Њен директор др Илијан Илијев говори о томе како школа развија и надограђује бугарску традицију керамичке уметности.

© Фотографија: архивa

„Предност те врсте школа је да ми не припремамо децу само за квалификационе испите за упис на универзитете“ – каже он. Многи наши свршени ђаци настављају образовање на високим уметничким и другим школама. Истовремено они су у стању да се по завршетку школе запосле у струци. У току пет година образовања они стичу довољно знања и практичних вештина који им омогућују да се одмах реализују у области уметности. Такву шансу имају пре свега ученици традиционалног грнчарства којима и сада, у доба кризе, полази за руком да се добро продају на тржишту, чак отварају своје радионице и запошљавају раднике. Што се тиче оних који су завршили смер графички дизајн, и они су у довољној мери стручно оспособљени да би нашли посао у неком графичком или дизајнерском студију.“

У Бугарској једино у Тројану постоји смер керамичарство на нивоу средње школе. Град је богат налазиштима иловаче, пригодне за израду грнчарије. За њено обликовање користи се ножно коло од дрвета. Посуда се потом ставља у специјалне пећи.

© Фотографија: БГНЕС

Украс зависи од функције и облика предмета. Најраширенија је домаћа грнчарија: тањири, чаше, зделе, ћупови, чиније, ђувечи, саксије, вазе. „Она је једноставнија и има прагматску функцију за разлику од рецимо чувене керамике Другог бугарског царства (12-14. век) која се могла наћи искључиво на трпези племића – објашњава др Илијев. Али се управо у тој несофистицираној посуди и њеној декорацији огледају душа и креативне вештине обичних Бугара. Карактеристичне за ту грнчарију су капљасте шаре које су толико популарне да их можете видети и на најјефтинијим керамичким предметима у Бугарској.“

Скоро у свакој бугарској кући има земљаних судова за кување хране. Они придају посебну топлину дому и трпези. Етноресторани обично употребљавају посуду са тројанским шарама. Уврежено мишљење да је пут грнчарије прекратак – од радионице до сувенирница и трпезе – није тачно. Керамичарство је уметност која се може поредити са вајарством и сликарством. Уметници који раде са иловачом стварају изуетно разноврсна дела.

© Фотографија: Мариja Пеjева

Изложба поводом 100 годишњице оснивања гимназије

„Учествујемо у ликовним колонијама, симпозијумима и изложбама на националном и међународном нивоу – наставља др Илијев, директор Националне гимназије примењених уметности. Имамо добре контакте са Француском. Ове године очекујемо колеге из Грчке који су показали жељу да нам гостују после једне наше успешне изложбе у граду Патра. Вероватно ћемо им ми узвратити посету идућег пролећа. Уметност има ту предност да буде универзална, да прекорачује границе без обзира на језичку баријеру. Битно је да су поруке уметника снажне и упечатљиве и да дотакну срца оних којима су упућене.“

У Националној гимназији примењених уметности „Проф. Венко Колев“ у Тројану школују се деца из целе Бугарске. По речима њеног директора интересовање за упис на ту школу никад није опао. „Овде долазе продуховљени младићи и девојке са око 14 година који не желе да стану у калуп који им је припремила масовна школа – објашњава др Илијев. У нашој гимназији они се осећају у амбијенту погодном за унапређење своје индивидуалности“.

Осим у грнчарским радионицама каквих има у целој Бугарској (у Тројану, Габрову, Ајтосу, Варни, Бусинцима и другде) керамичари приказују дела свог талента и на различитим културним форумима. Сваке године у Архитектонско-етнографској целини „Етара“ код града Габрова у централној Бугарској организује се сајам народног занатства којом приликом грнчари и представници других заната приказују своја дела и уједно приређују демонстрације специфичних техника израде керамичких предмета.

Превела: Ана Андрејева