Алаџа манастир је један од најпосећенијих туристичких објеката код нас. Ово место које је у средњем веку било средиште аскета и данас привлачи заљубљенике у историју и мистицизам. Током летњих месеци беле стене на том месту обасјане су сунчевом светлошћу, а зеленило огромног дрвећа се прелива у невероватно плаветнило мора.

Некада је исихазам био врло распрострањен на подручју Бугарске. Реч је о мистичном правцу који је део православног хришћанства. У основу те молитвене традиције коју практикују монаси исихасти јесте покајање и непрестано упражњавање унутрашње молитве срца. Име тог правца потиче из грчке речи исихија која у преводу значи мировање, тиховање, ћутање. Исихазам је нашао пуно следбеника међу монасима на Светој гори, као и у другим средиштима духовности у Малој Азији и на Балкану. На територији Бугарске је пронађено пуно средњовековних манастира на стенама у којима су монаси исихасти живели.

Алаџа манастир је међу најбоље очуваним средиштима духовности из доба средњовековља. Смештен је у североисточном делу земље, у непосредној близини чувеног одмаралишта на бугарском црноморју „Златни пјасци“ и на свега 17 километара од Варне, другог по величини града у Бугарској. До манастира води добро одржаван пут. У подножју стеновите висоравни налази се парк природе „Златни пјасци“.

Висина вертикалног масива достиже скоро 40 метара, а део је висоравни ишаране природним удубљењима које сведоче о древној прошлости тог места. Некада је оно било на дну мора. Према историчарима ово подручје је било насељено још у доба раног хришћанства (4-6. век). У прилог томе иду керамички фрагменти и кованице које су пронађене на том месту, као и крстови уклесани у зид. Дакле, пре око седам столећа пећине су постале обитељ позната данас под именом Алаџа манастир. Не постоје подаци о томе какво је било хришћанско име манастира. Након што је Бугарска потпала под власт Османлија ово место је опустело, а светиња је угашена. На арапско-перзијском „алаџа“ значи „шарен“. Претпоставља се да су га мештани тако назвали због бројних шарених фресака на његовим зидовима. Нажалост, до наших дана скоро ништа од тога није сачувано. Могу се видети само поједини делови икона на основу којих стручњаци не могу да их рестауришу. Најбоље су сачуване фреске на параклису који се налази на другом нивоу. Али је тамо забрањен приступ туристима и свим посетиоцима. О неким од фресака сазнајемо нешто више захваљујући белешкама једног од првих истраживача, Карла Шкорпила. Крајем 19. века браћа Шкорпил, пореклом Чехи и пионири бугарске археологије, почели су истраживати тај хришћански споменик.

Упркос томе што је ово место давно напуштено и даље се јасно виде његове главне просторије које су уклесане на два нивоа – монашке ћелије, параклис, крипта, храм намењен одржавању молитви за покој душе. У стенама су сачуване и просторије које су монаси користили као кухињу и трпезарију. На првом нивоу, одмах поред дрвених степеница, налази се манастирска црква. У источни зид цркве уграђена је олтарска апсида. У цркви је сачуван само мали део фресака. Према научницима, први, односно горњи слој фресака највероватније је насликан крајем 18. века. Испод њега је пронађен други слој који датира из 11-12. века. У под цркве су уклесане камене степенице које воде ка шест монашких ћелија. У зидовима малих испосничких соба се и данас могу видети остаци малих ниша у којима су монаси држали иконе и личне ствари. На иницијативу музејских запосленика на неколико места су постављена платна са фрагментима из манастирског живота. То је, у ствари, једина интервенција савременог човека, ако изузмемо гомилу цедуља на којима су домаћи и страни посетиоци забележили своје скривене жеље. Мештани верују да душе монаха и даље круже око манастира. Уколико им неко смирено открије своју жељу, они ће је испунити.

Велик је број легенди које прекривају Алаџа манастир велом тајанствености. Према једној од најпопуларнијих један од монаха се и данас с времена на време појављује да би сазнао да ли и даље на овом месту има дрвећа, рађају ли жене... И када добије потврдан одговор, он одлази. Али пре него што оде монах је говорио како ће се десити нешто тајанствено уколико живот са тог места нестане.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Албена Безовска