У центру главног града Бугарске једна улица је названа по имену великог неимара духовног уздизања нације. Његово дародавство у 19. веку многим Бугарима је омогућило да стекну завидно за оно време образовање. Иван Денкоглу, бугарски предузетник и покровитељ просвете даровао је скоро две трећине свог финансијског богатства у име племените ствари – образовања Бугара.

Биографија Денкоглуа је у великој мери неуобичајена али истовремено и донекле типична за доба у којем је живео. То је епоха бугарског националног Препорода, време материјалног и духовног успона, националног освешћивања и уздизања, каже доц. Росица Стојанова са Института за историју Бугарске академије наука (БАН): „Право име му је Иван Ненов Денков или Денчев. Рођен је 1781. г. у селу Балша недалеко од Софије. Отац му је био кројач. Да би обезбедио бољи живот, преселио се са породицом у Софију. Занат му међутим није ишао и мало после досељења у Софију отац је умро. Дечак се није могао школовати, радио је што је могао, тек толико да преживи. Притиснута немаштином мајка га је послала код свог рођака у неки манастир, али се дечак није тамо дуго задржао. После руско-турског рата од 1812. г. он је преко Цариграда доспео у Русију. Настанио се у граду Њежин, у Харковској губернији. Био је то невелики град са око 16.000 становника, али је био важно трговачко средиште у којем су живели многи грчки трговци. Још из доба владавине Јекатерине Велике уживали су посебне повластице – слободно су путовали по целом Руском царству и увозили робу без плаћања увозних царина. Вредни и предузимљиви младић на почетку је радио за грчке трговце увозећи робу из Османског царства. Постепено је почео самосталан рад и стекао значајно богатство. И премда је постао члан те грчке заједнице, па чак је и име променио на Денкоглу, он никад није заборавио бугарске корене.“

У 30. годинама 19. века он је већ био добростојећи трговац у Москви. Био је једини Бугарин који је у то време трговао скупоценим сибирским крзнима. Одржавао је пословне везе са Берлином, Лајпцигом, Прагом, Бечом и Будимпештом, бавио се и банкарским пословима. Иван Денкоглу је кренуо од нуле, није се редовно школовао, стекао је завидни финансијски статус, а велики део свог живота провео ван предела Бугарске. Упркос томе постао је један од највећих добротвора бугарског образовања и најиздашнијих дародаваца Софије из доба бугарског Препорода.

„Године 1834. Денкоглу је Московском универзитету уплатио 15.000 рубаља на име оснивања стипендијског фонда – наставља Росица Стојанова. - Камата на тај новац била је намењена стипендијама за школовање бугарских младића на том универзитету. Воља дародавца је била да они превасходно буду пореклом из Софије. Бирани су способни млади људи којима је та финансијска помоћ била потребна. Касније, у свом тестаменту, Денкоглу је повећао капитал тог фонда. На Московском универзитету су захваљујући том новцу студирали Бугари који су касније одиграли значајну улогу на пољу просвете и културе. Међу њима су Никола Михајловски, оснивач прве високе педагошке школе у Бугарској, Сава Филаретов, утемељивач прве девојачке школе у Бугарској, Христо Стојанов, Константин Геров. Године 1856. Денкоглу је уложио 6.250 рубаља за оснивање фонда код престижног Ришељеовог лицеја у Одеси. И овога пута средства су била намењена стипендистима из Бугарске, под условом да потичу из околине Софије. Они који успешно заврше лицеј могли су уписати као стипендисти Московски универзитет. Тиме је стекао образовање значајан број људи који су касније пружили битан допринос целокупном развоју просвете у Бугарској после ослобођења од османске власти 1878. г. Из оба фонда – на Московском универзитету и Ришељеовом лицеју исплаћиване су стипендије Бугарима све до 1917-1918. г. После револуције у Русији бољшевици су конфисковали средства тих фондова.“

1849. г. Иван Денкоглу је поклонио знатну суму – 30.000 златних рубаља за циљеве изградње бугарске школе у дворишту цркве Светог Краља, данашње Свете Недеље у центру Софије. Његов пример следили су и други имућнији Бугари и тако су прикупљена сва неопходна средства. У годинама које су уследиле он је послао учила за потребе наставе. Приликом свог доласка у Бугарску 1857. г. поводом отварања школе Денкоглу је обезбедио додатну суму новца за њено проширивање. Он је у свом тестаменту завештао значајна финансијска средства општини Софија. Умро је 1861. и оставио новац за одржавање школе коју је подигао у Софији.

„Сав тај новац је био положен у руске банке. После Ослобођења од османске владавине 1878. г. општина Софија је редовно добијала новац од камате на те депозите и користила га према вољи дародавца – каже Росица Стојанова. - То је у ствари први донаторски фонд у општини Софија. Из тог фонда су одобраване помоћи сиромашним ученицима. Средствима из истог фонда општина је купила зграду на углу булевара „Витоше“ и улице „Алабина“ где је смештена школа „Иван Денкоглу“ која је за време руско-турског ослободилачког рата од 1877-1878. г. спаљена. Данас се на том месту уздиже Палата правде, јер је општина касније тај плац продала држави по доброј цени од 3 милиона златних лева. Један део тог новца је потрошен за подизање зграде општине.“

Иван Денкоглу је направио многе једнократне донације. Он је завештао одређену суму новца за потребе софијских цркава којих је тада било 7, донирао је значајну суму затвореницима у Софији који су издржавали казну због неизмирених дугова. Уз његову финансијску помоћ издати су историјски радови просветног радника из доба националног Препорода Николе Палаузова као и део историјских истраживања украјинског бугаристе и етнографа Јурија Венелина „Древни и данашњи Бугари“. У тестаменту који је оставио поменуто је да се његова библиотека од око 600 књига предаје на коришћење софијским школама. Средствима Ивана Денкоглуа пружена је помоћ и другим просветним институцијама у целој Бугарској. И мада је неколико пута мењала локацију, школа која је основана средствима Ивана Денкоглуа још увек постоји у центру Софије. То је најстарија софијска школа и носи, логично, његово име. У родном месту Денкоглуа, селу Балша, подигнут му је скроман споменик. Његово име уписано је у прве Златне књиге дародаваца народне просвете.

Превела: Ана Андрејева

Фотографиja: архива