12. децембра у Софији је одржана премијера занимљивог документарног филма под насловом „Помешане нити. Филм о Голом Брду”/„Разбърканите нишки. Филм за Голо бърдо”/. Сценариста је доц. др Веселка Тончева са Института за етнологију и фолклористику са Етнографским музејем код Бугарске академије наука /БАН/. Она већ годинама истражује бугарску заједницу у планинској области Голо брдо, на граници између источне Албаније и западног дела Републике Македоније. На албанској територији у саставу ове области је 21 село. У некима од њих живи мешовито становништво – хришћани и муслимани. Продуцент филма је филмска кућа „КАЈА вижн”. Документарац у трајању од 45 минута финансирао је фонд „Научна истраживања” при Министарству образовања, омладине и науке. У њему се могу видети древне традиције које су очуване и у нашим данима.

„Помешане нити” је метафоричан наслов, јер живот тих људи представља испреплетене нити, прича доц. др Веселка Тончева. – После Балканских ратова у раздобљу од 1912. до 1913. године област Голо Брдо је углавном укључена у територију тек што формиране албанске државе. Касније су мештани преживели тоталитарни режим Енвера Хоџе. А након отварања граница 90-их година минулог века они су могли да бирају између Бугарске, Македоније и Албаније.

Тема о идентитету је веома деликатна и не може бити једнозначна. Неки се људи изјашњавају само као Голобрђани, односно за њих је битно место у коме живе, јер је то земља коју су наследили од својих предака. Они се упоређују са Бесарабским Бугарима који такође живе ван предела своје домовине. Али за разлику од њих, за време Османског царства нису напустили бугарске територије. У Републици Македонији сматрају их Македонцима, док у Албанији – делом становништва које говори словенски језик. Старији људи чије су успомене снажније кажу да су њихови дедови Бугари. Неки од младих људи изјашњавају се као Македонци, а други – као Албанци. Док они који кажу да су Голобрђани у томе виде неку врсту заштите. И данас деца науче званични албански језик у својој 6. години, када крену у школу. Код куће говоре матерњим језиком. На крају крајева у питању су „испреплетене нити”. Асоциација са нитима има везе и са разбојем који се стално појављује у филму.

Доц. Веселка Тончева (десно) у традиционалној ношњи из Голог брда

У Голом Брду се и данас ткају народне ношње које мештани обавезно облаче на празник, јер се сматра да је то питање части. Не ради се о неком обавезујућем правилу, једноставно људи то воле. У филму једна жена на разбоју израђује аутентичне народне ношње. Она прича да у августу који је познат као месец свадби има пуно наруџбина. Тако је настала идеја о наслову документарца. Када смо отишли код ње, она је управо била спремила разбој за рад.”

У филму је приказана једна свадба у Голом Брду. Гледаоци имају прилику да стекну представу о свим свадбеним ритуалима који трају читаву недељу, а не само о самој свадби. Лети се млади мушкарци враћају из гурбета, како би се оженили девојком из свог краја и направили свадбу у селу према локалним обичајима. Како каже доц. Тончева, њима је посебно важно да се испоштује обичај. И мада се већ примећују неки нови трендови, као што је рецимо бела венчаница, гледано у целини локална заједница се придржава традиције. После прве ноћи у новој кући, одмах следећег дана млада обавезно облачи народну ношњу. Филм је сниман у 6 села.

„Све што се у филму може видети везано је за људе из тих села код којих смо боравили, каже Веселка Тончева. – Свадба је снимљена у селу Велико Острени. У једном дугом селу снимили смо џамију, а у трећем – цркву. Једна од тема заступљених у филму посвећена је хришћанима и муслиманима и њиховим добрим међусобним односима. И пре 1967. г. када је Енвер Хоџа забранио религију уставом, они су увек мирно живели. Након демократских промена једни другима су помагали у обнављању верских храмова. Друга тема у филму су песме Голог Брда. Оне се могу поделити у две основне групе. У прву спадају обредне песме које и данас жене негују, а у другу - мушке песме које су новијег порекла и може се рећи да су популарније. Њих су мушкарци научили у местима у која су путовали као печалбари. Били су добри грађевинари тако да су још у време Османског царства радили и у његовим најудаљенијим крајевима. Када се покрене прича о прошлости Голобрђани никад не пропусте тему о режиму Енвера Хоџе и социјалистичкој Албанији. Неки се сећају само лоше стране тих времена, али други памте како су тада живели у миру, без страха за своју имовину и живот. Њихове визије о прошлости такође представљају „помешане нити.”

Филм садржи пуно архивских кадрова из година тоталитарног режима. Ево шта каже редитељ Екатерина Минкова: „Филм почиње и завршава Фуатом Тољом код кога смо одсели и који сликовито речено игра улогу локалног мудраца. Волим да снимам у селима, јер су сви људи природни. Извођачи песама и народних игара су заиста били талентовани. Имали смо мало тешкоћа у комуникацији, мада смо углавном добро разумели њихов говор, али и то смо превазишли. Најснажнији утисак на мене је оставило спремање алве која се по традицији дели увече, пре дана свадбе.”

Алвом која се спрема у великом казану части се цело село. То је тзв. вече алве и кумова – сви се ухвате у коло на сеоском тргу.

Филм има за циљ да бугарске гледаоце упозна са Голим брдом. По речима доц. Тончеве, Албанија је земља која се у нашим данима развија веома брзим темпом, а веза Бугарске са њом могла би да буде управо Голо Брдо.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: из личне архиве доц. Веселке Тончеве