Пре 150 година у дунавском граду Свиштову родио се Алеко Константинов коме је судбина одредила да постане један од најистакнутијих бугарских писаца. Под његовим пером рађају се најколоритнији фељтони у којима се исмејавају одређене теме, углавном политичког и друштвеног карактера, у ослобођеној од Турака Бугарској.

Алеко Константинов је у наслеђе будућим генерацијама оставио незаборавног Баја Гања, главног јунака истоимене књиге и једног од најупечатљивијих ликова који на прекрасан начин представља ружне особине овог доба. Са стваралачке и грађанске позиције аутор вешто користи иронију и сарказам како би открио ниске страсти у бугарском друштву. Уз то што су његова дела одсликавала стање у земљи, Константинов није заборавио да пером прошета кроз Бугарску како би нам открио њене природне лепоте. Захваљујући Алеку Константинову 27. августа 1895. године група ентузијаста органозовано се попела на Черни врх, на планини Витоша. Тако је покренут организовани туризам у Бугарској. О животу и трагичном крају Алека Константинова – Срећника, како је он самог себе звао, прича директорка музеј-куће писца у Свиштову Ивелина Иванова. У родној кући писца, на обали Дунава, данас се под стакленим поклопцем чува његово срце.

Алеко Константинов је рођен 1. јануара 1863. године (13. јануара по новом календару), у породици Иванице Хаџиконстантинова и Тинке Хаџииванове. Његова породица је била једна од најимућнијих у Свиштову, тада важном трговинском центру. Деда Алека Константинова – Димитар Иванов, био је чувени трговац и један од оснивача градског читалишта.

„Отац Срећника – Иваница, рођен је далеке 1818. године, прича Ивелина Иванова. - Био је мали када су га послали у Галац, Румунија, код његових рођака трговаца где се школовао и за оно време стекао добро образовање. Научио турски, румунски и грчки језик, а нешто касније и италијански. По завршетку свог школовања до 1861. године радио је у трговинској канцеларији Евлогија Георгијева, утицајног бугарског трговца и родољупца у Румунији. Убрзо је постао један од најуспешнијих трговаца и обогатио се. Крајем 1861. године Иваница је коначно напустио Румунију и вратио се у родни град. Годину дана касније се оженио шестнаестогодишњом Тинком Хаџиивановом са којом имају четворо деце, Алеко је најстарије. 1863. родила се Елена, затим Веселина, а најмлађа Алекова сестра Љупка рођена је 1876.“

Алеко Константинов је прва два разреда основне школе завршио у чувеној школи „Свети Никола“ у Свиштову чији је оснивач Христаки Павлович. Након тога је своје образовање наставио у националној Априловској гимназији у граду Габрову. Ево шта је с тим у вези рекла Ивелина Иванова:

"Алеко се вратио у Свиштов где је дочекао ослобођење Бугарске, а затим отпутовао у Русију. Гимназију је завршио у граду Николајеву (Миколајив), а касније је уписао правни факултет у Одеси. По повратку из Русије Алеко Константинов је именован у Софијском окружном суду. 1885. је година коју су обележили важни догађаји. Тада је потписан споразум о уједињењу Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, која је у то време била аутономна покрајина унутар Османског царства. Уследио је српско-бугарски рат који је Србија објавила Бугарској под изговором да је поремећена равнотежа на Балкану. У фељтону насловљеном „Што ме дираш, бре Тодоре“ Алеко описује своје учешће у српско-бугарском рату. Алеко Константинов је брзо напредовао у служби, тако да је тек шест месеци од свог именовања (4. јануара 1886.) постао тужилац у Софијском окружном суду. Годину дана касније је постављен на дужност помоћника тужиоца у Софијском апелационом суду. Од 1885. до 1890. године Алеко Константинов остаје сасвим сам. Умире његова најмлађа сестра Љупка, а 1886. свет је напустила и његова мајка Тинка. После смрти супруге и ћерке пишчев отац је у престоници купио две куће у које се преселио са ћеркама и сином Алеком. 1887. године умире отац Алека Константинова, а ускоро после њега преминула је и старија сестра Елена. Алеко је остао са сестром Веселином коју је одлучио послати у француску католичку школу како би лакше превазишла велики смртни губитак у породици.“

Али несрећа никад не долази сама. Ускоро након тога је отпуштен са места помоћника тужиоца у Софијском апелационом суду. Као разлог за то наводи се да је Константинов одбио да покрене поступак против дневног листа „Народна права“ који је у чланку објављеном на насловници осудио поступке тадашњег председника владе Стефана Стамболова. Тада је Алеко прешао у редове правника, а паралелно с тим је преводио и књижевна дела. Почетком 1890. године је поново запослен, али овога пута као члан Софијског апелационог суда. Доласком новог министра правде Алеко Константинов се опет нашао на улици без посла. Наставио је да ради као адвокат, али је чврсто одбијао да буде бранилац оптуженог у чију праведност је и сам сумњао. Уз финансијску подршку пријатеља 1893. одлази на Међународни сајам у Чикагу. Посећује Нијагарине водопаде, Вашингтон, Њујорк, Бостон, многе музеје и библиотеке. На повратном путу накратко је свратио у Лондон. Одушевљење путовањем изазвало је идеју о путу око света.

По повратку Алеко Константинов пише путопис „До Чикага и назад“ који је 1894. објавио као самосталну књигу. У њој аутор успоставља паралелу између живота крајем 19. века у Америци и оног на Балкану. 1895. је објављено прво издање његовог бесмртног дела „Бај Гањо“ у чијем главном јунаку се огледају бахатост и лицемерје оних представника друштва који похлепно теже богаћењу и вишем положају. Зачињено бритким и мрачним хумором који наводи на размишљање писац у причи „Бај Гањо на изборима“ открива како се политичари, као носиоци покварености тога доба, боре за власт.“

„Алеко Константинов се бавио и политиком, прича Ивелина Иванова. – У септембру 1894. су одржани избори за народне посланике, на којима он истиче своју кандидатуру, али није изабран. 1896. године је основана Демократска партија чији члан постаје Алеко Константинов. Али оштром критиком власти навукао је на себе гнев владајуће врхушке. Забринут за његову судбину 1897. критичар др Крстјо Крстев Константинову нуди велики износ новца, као предујам, како би могао да заједно са песником Кирилом Христовим отпутује у Италију и напише путописе о тој земљи. Упркос својој љубави према путовањима, Алеко Константинов одбија да оде у Италију, јер је требало да присуствује неком поступку у Пловдиву. Алеко се виђа са Михајилом Такевим, чланом Демократске партије и адвокатом у Пловдиву. У разговору предлаже Такеву да му помогне у функцији другог браниоца пред судом.“

На путу из Пловдива у Софију отворена је паљба приликом које је грешком убијен Алеко Константинов, јер су испаљени хици били намењени Михајилу Такеву. Алеко Константинов је сахрањен 14. маја 1897. године на Софијском централном гробљу.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова