У центру Софије, недалеко од трга Александра Батенберга, уздиже се један од најлепших храмова главног града – онај Светог Николаја Чудотворца. Зову га Руском црквом, јер је саграђен на терену Руске амбасаде крајем 19.-почетком 20. века за потребе руских емиграната код нас. Неколико година после њеног освештавања 1914., почетком 20. година, њен старешина био је један од истакнутих архијереја Руске православне цркве архиепископ Серафим Соболев.

© Фотографија: pravoslavieto.com

Владика Серафим, како су га звали парохијани, брзо је освојио љубав Бугара, који су без даха слушали његове проповеди. Он се према људима односио са искреном љубављу и добротом, а његове вруће молитве помагале су људима да решавају тешке проблеме, а болеснима да оздраве. Верници су у њему осећали Божје присуство и благодат. Људи причају како је једном за време литургије једна девојчица ускликнула: „Владико, ви миришете на рај!” Он је старао и о Бугарској православној цркви, која је тада била у изолацији у православном свету. Г. 1872. Бугарска егзархија је прогласила своју независност од Цариградске патријаршије и она јој је наметнула шизму. Својим активним радом Владика Серафим је допринео њеном укидању 1945. г. Сам он је живео скромно, али је помагао сиромашним и сиротим људима. И поред прогањања свештеника Серафим је основао манастир „Покров Пресвете Богородице” у Књажеву. Када је напустио овај свет 26. фебруара 1950. г., храм није могао да прими људе који су дошли да се од њега опросте. А пре но што је предао Богу дух свој, Серафим је обећао свим верницима да ће им и даље помагати, рекавши: „А ви ми пишите писма.” Тако и данас сви који су са вером упутили молбу Владики Серафиму, раде то на цедуљици које се налазе у крипти храма и бацају се у кутије поред његовог гроба. Заиста су народна љубав и пошта према њему велики, каже доцент Вихра Баева са Института за етнологију и фолклористику Бугарске академије наука, истраживач религиозних пракси храма:

"Серафим још увек није званично канонизован од стране Руске православне цркве, али и без тог признања, његова личност и његов гроб су привлачно место за ходочашће много људи, Бугара и Руса. Пред његовим моштима долазе да се поклоне како Софијци, тако и људи из свих крајева земље. Можда оно шта их највише привлачи, јесте вера и нада у његове чудотворне способности. Врло често, у доба кризе, какву доживљавамо и данас, људи, пошто не могу да нађу рационална решења на своје проблеме, обраћају се вери, чудесима, натприродном и траже друге ствари за сналажење са стварношћу."

© Фотографија: wikipedia.org

По речима доцента Баеве, у време када се афирмисало поштовање према оцу Серафиму, постепено је створена и ритуална пракса која се одвија у крипти, на месту његове сахране. Већ по традицији свако ко му упућује молбу пали свећу, каже молитву, поклања се његовим моштима. Он није канонизован, нема иконе са његовим ликом, али у једном ћошку стоји његов портрет, а насликан је и на фрескама у ходнику крипте као покровитељ Софије и људи, који долазе да му се поклоне. За молитвена писма поред његовог саркофага постављена је специјална шкриња. Највише људи обраћа се оцу Серафиму са надом за исцељење: "Стварно има више сведочанстава људи који су добили од њега такву помоћ, наставља доцент Баева. Већ су објављене и књиге, са таквим причама. На интернету такође их има, а и људи стално их препричавају. Отац Серафим је чувен и по томе да помаже студентима и ученицима са тешким испитима. То је везано за једну епизоду његовог живота, када је желео да се упише на духовну академију. Он није имао довољно времена да се припреми за пријемне испите, јер је касно сазнао датум. Тако се, наоружан само вером, он обратио Господу са молитвом да добије само она питања која је знао. Тако се и десило. Једно чудо је у ствари подржало његову жеђ за знањима и образовањем. Због тога постоји дугогодишња традиција да студенти Духовне академије и Софијског универзитета свраћају код Серафима пре испита и пишу писма, рачунајући на његову помоћ."

Међу сведочанствима о чудесном исцељењу је и недавно забележени случај: "Десило се то породици из села Бухово, прича доцент Вихра Баева. - Мајка се похвалила како јој је дете било веома причљиво и са свега две године већ рецитује песмице. По њеним речима, све је то документирано видео-снимцима празника поводом његовог рођендана. Али је после доживљеног великог страха, оно почело тешко да муца и није могло да формулише своју мисао. Така се дете изоловало својих вршњака, околног света, није ишло ни у обданиште. Како се обично дешава у оваквим околностима, мајка је пробала све – обилазила је лекаре и врачаре, али ништа није помогло. Онда је случајно наишла на књижицу оца Серафима и сазнала о Руској цркви. Одвела је дете тамо и каже да је оно, улазећи у храм, било веома мирно и понашао се сасвим природно, није збунило непознатим местом. Мајка се обратила Серафиму са молбом да јој дете оздрави. Већ на изласку из цркве оно је почело да прича и да поставља бројна питања. Вратило се себи. Она је била неописиво срећна, али након недељу дана поново се појавио проблем са муцањем. Овога пута мајка га је одмах одвела у храм. Дете је опет почело да прича нормално, али се месец дана касније све поновило. Поново су отишли код оца Серафима и после трећег пута дете се коначно излечило. Жена сматра да није требало да обилази врачаре и да је тако успорила Серафимову моћ исцељења. Од овог тренутка она је већ знала где да тражи праву подршку и увек се обраћа оцу Серафиму."

Превод: Александра Ливен