Навршило се 135 година од Ослобођења Бугарске од петовековног османског ропства. Трећег марта 1878. године у Сан Стефану је потписан мировни уговор којим је окончан Руско-турски рат из 1877-1878. године и установљенa независна бугарска кнежевина. Рат је почео годину дана након Априлског устанка – врхунца ослободилачких борби Бугара у Османској царевини. Међутим, тај устанак није био изолован чин, а уклопио се у тзв. Велику источну кризу до које је дошло после пуцања чувене Невисињске пушке 1875. – устанка који се брзо проширио на целу Босну и Херцеговину, а подржале су га оружјем и добровољцима Кнежевина Црна Гора и Кнежевина Србија. Тада су и бугарски револуционари дошли на идеју како је то повољна ситуација и за њих.

Ево како за Радио Бугарска тај чин коментарише проф. Илија Тодев, директор Института за историјска истраживања при Бугарској академији наука: "Они су проценили да Бугарско питање може да буде решено и Бугари да обнове своју државност једино путем устанка. У складу са том одлуком у лето 1875. почела је припрема устанка у Старој Загори. Нажалост, он није успео, али и поред тога чланови Бугарског револуционарног централног комитета нису одустали а почели припрему устанка који је избио у пролеће 1876. године. Априлски устанак био је замашнији од Старозагорског. И поред чињенице да он не обилује победама против моћних турских снага, и поред чињенице да је угушен у крви, он је одиграо своју улогу и управо у томе је његов успех."

"Бугарски устаници 1876.", слика В. Антонова

Устанак је заоштрио Источну кризу. Жестоки масакр којем су били подвргнути устали Бугари изазвао је реакцију истакнутих личности Игоа, Достојевског, Тургењева, Гарибалдија… Европска штампа обиловала је чланке на ту тему. Велике силе су биле приморане да се изјасне о том болном питању и тако је дошло до избијања Руско-турског ослободилачког за Бугарску рата. Али њихов однос према војном решавању питања није био једнак. "У оно доба заинтересована за заоштравање Источне кризе је главно Немачка кнеза Бизмарка, истиче проф. Тодев. - После првог понижавајућег пораза Француске он је жудео за другим, тако да му је била потребна повољна конфигурација снага. Он је пре свега морао да ангажује пажњу Русије Источним питањем, а Русија је, са своје стране, сматрала да Европа не може да буде уравнотежена без снажне Француске. Аусто-Угарска пак је настојала на преиспитивању статус квоа, имала је конкретне интересе на Балкану и желела да прошири свој утицај у региону. Тако да иако условно, она такође подржава политику Немачке. Веома занимљив је став Велике Британије, наставља Илија Тодев. Она је против преиспитивања статус квоа. Тада Владом управља конзерватор Бенжамин Дизраели, који се категорично изјаснио против рата Русије на Балкану. Али су његови противници – либерали Гладстона, покренули веома интензивну и дуготрајну кампању која је у историји остала као "бугарска агитација". После жестоког гушења Априлског устанка енглески либерали су се изјаснили против политике Дизраелија у корист Турске. Тако је у великој мери неутралисан највећи савезник Османског царства – британски конзерватизам."

Две деценије након пораза у Кримском рату Русија страхује од новог удруженог супротстављања Великих сила. Осим тога она није спремна за нови војни конфликт. Руско друштво је у неку руку подвојено. Противници рата не желе да Русија ратује баш у тренутку када пати од економских проблема, када се армија реорганизује, а није ни завршено њено пренаоружање. Много јача међутим су расположења словенофила у корист ослободилачког рата. "Цар Александар II је осетан човек, он познаје и воли Бугаре, занима се за њихову прошлост и садашњицу. Али се плаши Кримског синдрома, наводи проф. Тодев. Кнез Горчаков, канцелар и министар спољних послова, имао је огроман утицај приликом одређивања руске политике у овом периоду колебања. Он је био за мирно сређивање проблема, за конференције, за акције у оквиру Европе. Али је царица била категорично "за" рат.

"Крајем 1876. и почетком 1877. у Цариграду је одржана конференција посланика Великих сила која је била посвећена Источној кризи. Али је Висока порта одбила да испуни њена решења о територијалним променама и стварању аутономних области. У марту у Лондону пак је потписан Протокол – последњи дипломатски покушај утицати на Османско царство. И тај је покушај био неуспешан. Тако је Русија добила карт-бланш од Великих сила да делује и цар Александар II је манифестом прогласио рат Османском царству 12. по старом, односно 24. априла по новом календару. У току рата било је више драматичних тренутака и масовног хероизма: у борбама за Стару Загору, на превоју Шипка, за време опсаде Плевена...

"Преко Балкана", слика Цвјатка Дочева

"На крају крајева Русија је имала блиставе победе на ратишту. Плевен је освојен, уследио је прелазак Старе планине у сировим зимским условима – једна задивљујућа ратна операција, наводи историчар. Тако је Турска била суочена са тоталним поразом, којег ју је спасила само интервенција западних сила и претежно Велике Британије и због колебања Аустро-Угарске."

Бугари су активно учествовали у свом ослобођењу – са ополчењем у саставу руске армије, са бројним четама у позадини противника, извиђањем, средствима и медицинском помоћи. Становништво је пружало Русима храну и смештај.

На ратишту је било и више дописника европских новина који су детаљно извештавали о развоју ратних акција. "На почетку европски листови су обиловали позитивним расположењима у погледу рата, који је покренула Русија, јер она брани једну хуману ствар, подвлачи проф. Илија Тодев. Али када види да је Русија скоро у потпуности поразила Турску, да може да заузме Цариград и протоке, појавила су се стара страховања да не буде поремећена европска равнотежа. Британија са својим бродовима улази у Мраморно море и прети проглашењем рата Русији, ако заузме Цариград, тј. на видику се појављује баш она Кримска коалиција од које се толико плашила руска јавност. То је приморало Москву да потпише Санстефански мировни уговор, који је прелиминарни, што значи да подлежи преиспитивању."

Тако је дошло до Берлинског конгреса Великих сила где је уговор из Сан Стефана драстично ревидиран. Од Северне Бугарске и Софијског округа створена је Кнежевина Бугарска. Територија јужно од Старе планине постала је аутономна област Османске царевине – Источна Румелија. Македонија и Једренска Тракија враћене су султану. Уједињење Бугара у једну државу постало је национални идеал. Седам година после Руско-турског рата дошло је до Обједињења Северне и Јужне Бугарске. А када је дошао нови век, држава је ушла у више ратова опет у име тог идеала. Имала је успеха, доживела је и тешке поразе. Али је Ослобођење нам отворило пут ка европском развоју. Годину дана касније Бугарска је већ имала свој парламент и демократски Устав, почела је изградња администрације у главном граду и земљи. Грађене су фабрике, путеви, железничке пруге, модернизована је пољопривреда, створени су услови за настанак просветних и културних установа европског типа.

Превод: Александра Ливен