Ватра у обичајима Бугара

Аудио

Update Required To play the media you will need to either update your browser to a recent version or update your Flash plugin.

Зову је младом, дивљом, божјом, ивањданском, нестинарском… Многа су имена која је народ дао ватри, многи су и обичаји у којима се јавља ватра, али она увек има исто значење, пошто је ватра симбол прочишћења и даривања светлости, живота. У данашњем издању рубрике Фолк студио коју је за вас припремила Албена Безовска сазнаћете нешто више о обичајима везаним за ову неукротиву стихију.

Ватра поседује мистичну снагу и зато су јој одувек придавана натприродна својства. Она се користи за лечење и заштиту од болести, пошто се веровало да може да одагна сву нечисту силу. Користећи угљевље, свећу или жаравицу људи су некада освештавали своје куће, одећу и друге предмете. Мушкарац је тај који треба да обезбеди дрва за огрев, док жена и деца имају за обавезу да скупе суварак за потпалу. Према веровању, ватра на огњишту се никад не гаси. Уколико она буде угасла, ту породицу не чека ништа добро. Одржавање ватре је поверено жени, односно домаћици. Сваке вечери она брижљиво покрива жар пепелом како би могла да следећег јутра распали нову ватру на огњишту. Паљење прве ватре на огњишту приликом усељавања у нови дом увек је било пропраћено посебним ритуалом који изводи најстарија жена у породици. Старица пали ватру благосиљајући породицу за здравље, потомство, да им година буде плодна и живе у слози и љубави.

Ватра је посебно битан елемент у лечењу неких болести, као што су саливање страве, гашење угљевља приликом бајења и сл. До главе породиље су некад стављали суд у коме је била запаљена ватра коју су одржавали све до 40. дана после порођаја. Током првих четрдесет дана сваки пут када је породиља излазила напоље по заласку сунца, дакле након што је угаснуо „небески огањ“, она је требало да понесе са собом ужарену жаравицу. Ритуалном ватром је прочишћавана и одећа детета уколико је остала да преноћи под ведрим небом. Приликом извођења неких обичаја паљене су ватре које су људи прескакали за здравље. Ложење заједничке сеоске ватре почиње још у марту. 1. марта су по двориштима, близу својих кућа или у баштама палили ђубре, односно све што је старо и дотрајало да би имало што више дима који би требало да људе и домаћинства заштити од змија, инсеката, болести и непогода. На прослави Младенаца (11. марта) и Благовести (25. марта) омладина је у свитање палила ватру око које су се веселили и певали. Магијска моћ ватре коришћена је и за протеривање злих сила на дан Светог пророка Јеремије (1. маја). Уочи празника, одмах по заласку сунца, невесте, девојке и деца су обилазили кућу и двориште, палили ватре и прескакали их.

Ватре које се пале приликом извођења магијских радњи и ритуала везаних за празнике пролећно-летњег циклуса такође штите, јачају и чисте, а самим тим припремају људе, стоку и земљу за лето и јесен. У том периоду најпознатије су покладне ватре. У неким крајевима земље људи су дизали високо у небо запаљен кош илити мех у којем се чува катран. Ту су и оратнице које се одржавају на Беле покладе, пред почетак васкршњег поста. На тај дан свако направи по једну оратницу. Реч је о дугачком штапу који на врху има ракљу која се напуни сламом. Када се смрачи оратничари узимају своје оратнице, припале сламу на њима и поређавши се око велике ватре врте укруг запаљене оратнице. Поред покладне ватре у народу је још позната и ивањданска, као и она која се пали на дан Светих Константина и Јелене у Странџи. Посебну моћ поседује ватра која се ложи на Бадње вече. Верује се да пепео те ватре има лековито својство.

Симболика ватре има двојаки карактер. С једне стране је обожавана као оличење стваралачког начела, а с друге – ватра представља жарки пламен који прети смрћу и уништењем. Из тог разлога у народу постоје и многи обичаји за заштиту од рушилачке снаге те стихије. Тако су се, рецимо, током летњих месеци, тачније на дан Светог Павла, Илиндана (Светог пророка Илије) и за време највеће жеге, тзв. Горешњака, изводили ритуали за заштиту од пожара. Током тих неколико дана нико не сме палити ватру, а забрањене су и неке друге радне активности.

Посебно велика моћ приписивала се „живој ватри“ која се користила за очишћење од злих демонских сила, као и за лечење и заштиту од болести. Паљење живе ватре био је колективан чин који се једном годишње изводио у сваком месту. Најраспрострањенији начин за добијање живе ватре био је трење два сува дрвета, а могла се добити још кресањем камена, ударањем чекића по хладном гвожђу. Под којим условима, кад и ко може да вади, односно извија „живу ватру“ било је тачно утврђено. Ватру су по правилу палила два лица, у зависности од различитих традиција, то су чинили близанци или најстарији и најмлађи син у породици. Према веровању, на трећи дан Горешњака огањ се сам спушта с неба (17. јула). Зато се и вађење „живе ватре“ најчешће изводи тог дана. Док је ритуал трајао присутни нису ништа говорили. Пошто би ватра била потпаљена домаћице су узимале угарке и носиле их својим кућама и њима потпаљивале нову ватру на огњишту. Исти ритуал се обавља и када избије нека епидемија у селу.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Подели

Ватра у обичајима Бугара

Више из ове категориjе

У селу Турија играју кукери, старци, бабугери, чауши …

У Јамболу се наставља традиција фестивала маскенбала „Кукерландија“

Конушенски народни оркестар Николе Илијева