Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Композитор Петар Ступел – 90 година од његовог рођења

Ако одлучимо да причу о Петру Ступелу започнемо неком од најпопуларнијих мелодија које је он створио, биће нам заиста тешко, јер их је пуно. Дан бар неколико генерација бугарске деце почињао је песмицом "Зечић бели", а завршавао оном из вечерње емисије "Лаку, ноћ децо". Затим су она одрастала уз песме из филма "Јежеви се рађају без бодљи", уз мелодију која се на усној хармоници изводи у филму "Тачка прва са дневног реда", уз мјузикле "Древни новчић" и "Мој отац, молер". Многи се и данас сећају омиљене теме из филма "На сваком километру" и топлог гласа Георгија Минчева који пева "Снег успомене".

И могли бисмо још набрајати имена песама, филмова, певача итд. јер је Ступел био од оних људи који имају смисао за писање и све што су написали било је сасвим природно, дирљиво. У томе су му помагали таленат који му је од Бога дат и добро образовање, а такође и чиста добродушност и толерантност. У априлу 2013. навршава се 90 г. од рођења Петра Ступела. То је повод да се присетимо његовог стваралачког пута и неких дивних мелодија које нам је оставио. Међу њима је композиција "Песма" из филма "Јежеви се рађају без бодљи" коју изводи дечија вокална група "Радио-деца" са Биг бендом БНР.

Петар Ступел је рођен у породици музичара. У његовом окружењу се увек певало и свирало. Још од малена заљубио се у оперу, сваке недеље гледао је неку представу. Почео је да свира на клавиру, а клавир и свирање су постали веома важна ствар у његовом животу. Можда се тако десило и због добрих учитеља са којима је радио - Маре Балсамове и Андреја Стојанова.

О том важном периоду Петар Ступел каже: "У мојој обуци било је нечег што чини ми се данас не постоји у атмосфери међу музичарима – гледано у целини, формирала се љубав према музици". На Музичкој академији овај посебан однос се развио и продубио, а за то постоји и конкретан разлог. Петар се нашао међу веома талентованим младим људима који су били отворени један према другоме и спремни да заједно напредују, без обзира на то што су се разликовали по карактеру и естетским визијама. Ево шта о њима каже Петар Ступел: "За нас је на првом месту била љубав према музици; било је важно да ли знамо или не знамо да стварамо музику... и нико се ни на кога није љутио, свако је знао своје место." Сви су ти људи заиста били зрели, талентовани, имали су смисао за достојанство, без трунке зависти, без комплекса који обично спутавају осредње људе. У најближим односима био је са Александром Рајчевим, Константином Илијевим, Бојаном Лечевим, Добрином Петковим, Лиљаном Баревом. И њихови професори су били све саме истакнуте личности. Довољно је само поменути Панча Владигерова – његови важни савети су имали одлучујући утицај на развој будућег композитора. Управо захваљујући њему Петар Ступел је одустао од писања партитура пре дипломирања.

Године су биле тешке, послератне. Упркос томе млади музичари међу којима и Петар Ступел су прихватали сваки посао. Петар Ступел прича како су помагали Љубомиру Пипкову /тадашњем директору Опере/: преписивали су ноте, првенствено његових револуционарних песама и умножавали их. А Ступел је учествовао и у тзв. "Стршљеновим представама", са веселим песмама и стиховима – тамо је свирао на хармоници. Помагало му то што је још као ученик на веома атрактиван начин изводио различите игре по слуху. Али у тим првим годинама професионалног бављења музиком од посебног значаја за њега био је рад на БНР. Петар Ступел је са задовољством причао како је све почело:

"Десило се тако да смо ја и Александар Рајчев 1947. г., још кад смо били студенти, срели Арсенија Лечева /Тада је он био директор на радију/. Рекао нам је: "Момци, тренутно се у уредништву програма намењених деци спроводе реформе тако што се организују нове јединице. На челу уредништва биће Леда Милева и она тренутно тражи музичара. Поменуо сам јој да на Академији има двојице момака од којих један свира, а други пише". И тако смо ми отишли код ње и представили се. "Тако је, истина је то што су вам рекли, казала је она. Али треба ми један човек." А ми смо били категорични: можемо радити само заједно. Тако смо и радили неколико година – добијали смо једну плату и међусобно је делили." Тако се родила једна од најпопуларнијих песама Петра Ступела.

Песмица "Зечић бели" је написана за пар минута, а популарна је већ деценијама. "Она има занимљиву историју – у ствари, када сам је писао уопште нисам мислио да ће постати толико популарна и вољена, каже Петар Ступел. - Чак сам некако био убеђен да неће бити популарна. И данас ми није јасно како се десило баш супротно." Али ту Ступел наводи нешто веома важно: "Ту је нешто друго битно: текст! Текст има водећу улогу." А истина је да је Петар Ступел имао беспрекоран укус и смисао за поезију. Није правио компромисе, одабирао је садржајне и лепе текстове. То се односи не само на дечије песме, већ и на све остале жанрове... На стихове Ђанија Родарија које је на бугарски превео Валери Петров, Петар Ступел је написао диван циклус песама – "Продавац наде" који је постао хит.

Својим песмама Петар Ступел нам је пружао топлину, задивљујућу једноставност и искреност. Зато је толико њих незаборавно и данас. Он је највише ценио своје дечије песме. Сматрао их је основним делом свог стваралаштва. Али писао је и музику за филмове. Пуно је тих филмова и нећемо их сада набрајати.

Петар Ступел је једом приликом рекао: "Многи људи кажу: некада си писао забавне песме које су постале хитови. Зашто сада не пишеш? Рекао бих да сам ја аутор који ради на пољу популарних жанрова – пишем музику која се изводи за велики број људи. Али чим се у некој музици осети елемент индустријализације – она ме више не привлачи."

Данас, када се присећамо Петра Ступела и његовог рада морамо нагласити да је свој пут он прошао у миру и слози са собом, без претензија, без претварања. Није био славољубив. Покушавао је да увек и о свему има праведну оцену. Пуних 15 г. радио је у Ансамблу Народне армије. Када су му понудили тај посао он га је прихватио јер је сматрао да ће се тамо осећати најбоље, најмирнијим и имаће прилику да ствара. Тако је и било. Затим је постао директор на Националној телевизији. Многе добре ствари учинио је за "велику" музику. А од 1980. г. до краја свог живота /1997./ био је директор фестивала "Софијске музичке недеље". Много је волео овај свој посао. Фино се поздрављао с људима, био је увек елегантан. Ево шта је он говорио о њему: "Ја сам и раније имао прилику да присуствујем великим музичким догађајима. Али сада је то нешто сасвим друго. Све утиске не остају само за мене, већ морам да учиним тако да би и други људи могли видети лепоту."

Такав је био Петар Ступел – поштен и издашан. Његове песме створене с пуно талента и љубављу - за мале и велике, још дуго ће живети.

Превод: Албена Џерманова

По публикацията работи: Јулијана Алексијева


Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Пламена Мангова и Рајнер Хонек

Изненађење за бугарску публику – први заједнички концерт аустријског виолинисте Рајнера Хонека и пијанисткиње Пламене Мангове

Изузетни музичари ће 6. новембра у софијској сали "Бˈлгарија" извести мало позната дела. Звучаће "Варијације на тему Френка Бриџа" – рано дело Бенџамина Бритна у извођењу Камерног ансамбла "Софијски солисти" под диригентском управом Константина..

објављено 4.11.24. 10.10

„Зајди, зајди“

Једна од најлепших и најдуговечнијих песама Бугарске, „Зајди, зајди, јасно сонце“, оличење је музичке традиције старе најмање пет векова. Песма је у Бугарској популарна у верзији чији текст је уврштен у збирку народних песама и стихова „Нова..

објављено 1.11.24. 10.55

Почиње јесење издање Plovdiv Jazz Fest-а

Plovdiv Jazz Fest ове године обележава деценију постојања уз богату програмску понуду, која је започела летњим догађајима, а наставља се јесењим издањем уз наступе извођача из самог врха светске џез сцене. Од 1. до 3. новембра, Пловдив, други по..

објављено 1.11.24. 08.10