Априлски устанак из 1876. године је врхунац ослободилачких борби Бугара против петовековног османског ропства. Он је избио 20. априла по старом, односно 2. маја по новом календару, а његов иницијатор је био Револуционарни комитет који су Бугари основали у румунском Ђурђу. Тај је комитет својеврстан настављач рада Бугарског револуционарног централног комитета чији је стваралац био Васил Левски – најзначајнија фигура у ослободилачком покрету који је погинуо три године пре устанка.

"У научној књижевности постоји неколико теза о циљевима устанка, прича доцент доктор Пламен Митев, декан Историјског факултета Софијског универзитета. - Водећа је теза да су апостоли из Ђурђа ставили себи за циљ да припреме свенародни устанак, верујући да у условима Источне кризе може да буде решено и акутно бугарско политичко питање. "У ставовима истраживача, међутим, долази до неких мимоилажења и спорова да ли су револуционари веровали у коначни успех устанка. Постоје различита документарна сведочанства према којима су неки од апостола сматрали да Бугари сами имају минималне шансе да одрже војну победу над Високом портом. Они су пре рачунали на идеју да устанком привуку пажњу Великих сила и натерају Европу да интервенише у расплетању чвора велике Источне кризе како би и бугарска ствар добила своје задовољавајуће решење. План апостола на почетку није предвиђао одређени датум за почетак устанка. У Ђурђу они су разматрали неколико могућности: 18. април, 1. мај и 11. мај, омогућујући при томе руководиоцима сваког округа да у процесу припреме сами одреде најповољнији за њих датум за покретање самосталних устаничких акција. Апостоли су ипак предвидели и још једну могућност. Бугарска емиграција је била упозната са плановима Београда да предузме озбиљне војне акције против Турске у подршку Босанско-херцеговачком устанку, тако да су на седницама у Ђурђу неки устаници изјавили да би било боље координисати акције у Бугарској са почетком војних дејстава Србије. На иницијативу једног од апостола – Стефана Стамболова, у пролеће 1876. у Београд је послат Георги Живков који је био задужен за ту координацију. Међутим, издаја је изазвала превремено избијање устанка у Бугарској, док је рат у Србији и Црној Гори започео тек у јуну, два месеца после пораза Априлског устанка."

Издајник је био Ненко Терзијски из села Балдево, који је присуствовао окупљању у планинском пределу Обориште које је сазвао комитет у Ђурђу за припрему устанка. После окупљања Терзијски је обавестио турске власти које су одмах одлучиле да ухапсе руководиоце побуне у Четвртом револуционарном округу чија су главна средишта били градови Пловдив и Панађуриште. Тако је дошло до превременог избијања устанка.

"У научној књижевности постоји још једна хипотеза коју је некада лансирао проф. Христо Гиндев, а подржао ју је и један од најистакнутијих познавалаца бугарске историје у САД професор Филип Шашко, прецизира доцент Митев. - Реч је о хипотези да је за турске власти било корисније да устанак избије пре времена, како би им било лакше да га угуше. Она се заснива на конкретним сведочанствима да су и пре издаје Терзијског оне располагале подацима о припреманој побуни Бугара и уместо да донесу мере у циљу њеног спречавања, оне су се определиле за другачији начин деловања. Послали су малу групу заптија да ухапсе не баш толико значајног са тачке гледишта организације Тодора Каблешкова, знајући одлично да је управо он био опуномоћен да у ванредним околностима превремено прогласи почетак устанка. То је изазвало дебаланс у организацији, Турцима је пошло за руком да поделе устанике и да их тако лакше униште."

Према плану који су разрадили апостоли из Ђурђа за потребе устанка територије са бугарским становништвом подељене су на четири револуционарна округа: Трновски, Сливенски, Врачански и Пловдивски са седиштем у Панађуришту. Ток устанка је био различит у свима.

"Најактивнији је био Четврти и објашњење за то је одличан рад апостола који су успели да обнове мрежу комитета коју је некад створио Васил Левски. А тамо где није било комитета – створили су нове. Обављена је претходна припрема мушког становништва, разрађени су конкретни планови будућих војних дејстава. Припремљени су магацини са муницијама и храном. Разрађен је сценарио за потпомагање мирног становништва како не би дошло до много жртава. Пропаганда је такође била одлична: свугде је звучала фраза "Турска ће пасти!" (Туркија ке падне!) чији је бројчани израз у црквеним словима тумачен као 1876. г. И још: сви су били убеђени да у тренутку када Бугари и Румуни дигну устанак, Русија и Србија ће их подржати. То су биле паметно разрађене пропагандне методе за активирање становништва Четвртог револуционарног округа. И тамо је устанак заиста плануо у скоро свим градовима и селима уз активно учешће малтене читавог бугарског становништва. Нажалост, нешто различитија је слика у осталим окрузима. У Другом Сливенском округу већ на почетку је дошло до конфликата међу апостолима у погледу тактике. Једни су бранили тезу о масовном сеоском устанку, док су се други, међу којима је био и помоћник апостола Стојил војвода, уздајали у четничку тактику. Принципа формирања чета придржавали су се и у Првом Трновском округу, где је створено неколико великих формација – то су чете попа Харитона, Цанка Дјустабанова, Јонка Карагјозова и Христа Патрева. Захваљујући дивном новелистичком стилу Захарија Стојанова знамо више о устанку у Четвртом округу, али мање о побуни у Севлијевском, око села Батошево, Крвеник, Ново село, где се становништво реално дигло. Чак се говорило о Новоселској републици која је опстала неколико дана. Најслабија је била организација у Трећем револуционарном округу где апостоли нису се координисали са емиграцијом и када је онуда прошла чета Христа Ботева, врачански револуционари без озбиљног руководства нису успели да јој пруже потребну подршку, нити пак су дигли побуну у рејону."

Преурањени устанак био је угушен у крви. Преко 30.000 Бугара је убијено. Истакнути европски интелектуалци и политичари су стали у заштиту бугарске ствари.

"У лето 1876. дошло је до великог међународног одјека бугарског устанка. Он је дискутован у различитим европским парламентима, у штампи, на масовним окупљањима и митинзима, где су обични људи изражавали своје саучешће са Бугарима и њиховом националном ствари, прича доцент Пламен Митев. - Свакако, слика је различита у појединим земљама. У Великој Британији, например, опозиција је користила бугарску ствар како би нападала владајуће конзерваторе Дизраелија. Један од њених лидера – Гладстон, аутор је и једних од најснажнијих памфлета против политике која безусловно подржава Високу порту. Његова чувена брошура "Лекције из клања" је изузетно снажна и помаже популарисање бугарске ствари, те подстиче европску заједницу да изврши притисак на владе Великих сила да интервенишу у решавању Источне кризе. У септембру-октобру европска дипломација је била приморана да отворено осуди потезе османских власти. Тако је постепено дошло и до идеје о сазивању Цариградске конференције Великих сила која је и први покушај за мирно сређивање кризе."

Међутим, Висока порта је одбила да испуни решења Конференције о територијалним променама и формирању аутономних области, тако да је сасвим логично нешто касније, 1877. г. избио и Руско-турски рат у току којег је 1878. г. Бугарска била ослобођена после пет векова туђе владавине.

Превод: Александра Ливен