"Правилном дресуром паса не само чувамо људе, него и саму животињу од њих", каже Венци Дачевски. Откако зна за себе, млади мушкарац воли и гаји са својом породицом четвороноге пријатеље и тако до тренутка када се није одлучио да свој хоби претвори у професију. Данас је власник хотела за псе у Софији, један је од најбољих тренера за професионалан рад са њима, председник кинолошког друштва "Витоша”, а од 2010. г. и национални судија Бугарске републичке кинолошке федерације. Од неколико година се бави и терапијом деце псима.

Све је почело када се Венци нашао у тада једином клубу за спортску дресуру животиња у Софији и одлучио је да се учлани. Његов први партнер у овом подухвату био је његов немачки овчар, који је, нажалост, ускоро после тога преминуо. После њега Венци је започео да ради са десетомесечним златним ретривером по имену Мистер Џагер који је на почетку био прави несташко. "Није се навикавао на огрлицу и поводник, није знао ниједну команду. Он није био мој пас, узимао сам га од његових власника само суботом и недељом за тренинге. Али смо постепено нас двоје побољшали свој ниво и започели да радимо заједно." 2005. почео је један не лак, али пун љубави пут. Касније је Венци узео пса расе белгијски овчар малиноа по имену Мистер Шампион и са њим је савладао све дисциплине: послушност, траг, заштита, које су потребне за професију дресера. Управо у тандему са Шампионом младић је прошле године учествовао на XVIII. Светској утакмици школованих паса у Риму. Да бисмо ишли напред, да бисмо се развијали, морамо се обогаћивати из дана у дан, убеђен је Венци и објашњава да ради не само са животињама, него и са њиховим власницима. "Бугарин још увек не схвата да професионална дресура помаже како њему, тако и псу. Циљ дресуре није да натера животињу да се потчињава свом власнику, него да обоје комуницирају адекватно. У већини случајева да натераш неко псе да те слуша питање је мотивације: храном или игром. Једноставно треба да откријеш онај тренутак када ћеш доћи до животиње. А код сваког пса он је различит, исто као и код нас, људи", смеје се он.

Да ли кућни љубимци заиста личе на своје власнике?

"Принципијелно да, али то није аксиома. Лично ја имам неколико паса и не могу рећи да сви личе на мене. Али са псом са којим сам достигао најбоље резултате и коме посвећујем највише времена, имам и најјачу везу. То је Мистер Шампион. Ако нас посматрате са стране, можете пронаћи пуно сличности", убеђен је Венци.

Он је још категоричан да уколико желиш да будеш заиста добар у ономе што радиш, потребно је да се стално обогаћујеш, да стичеш нова искуства, да подижеш свој ниво према светским критеријумима. Гледање реалити емисије и читање специјализоване литературе није довољно да постанеш тренер паса.

За доброг тренера паса веома је важно да буде у контакту са децом. Пре три године Венци Дачевски је почео да са златним Мистером Џагером обилази обданишта и школе у Софији и да вежба тзв. терапију псима.

© Фотографија: www.vitosha-bg.org/Кинолошко друштво "Витоша"

"То je терапија уз асистенцију паса, која допуњује рад лекара: логопеда, психолога и др. Пас није терапеута, али је асистент и саставни је део рехабилитационог програма сваког детета. Ради се о занимањима са увежбаним животињама, које су специјално селектиране, стабилне и уравнотежене нарави. Терапија има за циљ корекцију, рехабилитацију и социјалну адаптацију особа са поремећеним развојем. Она има изванредан успех код малишана са дијагнозом аутизам. Терапеута ради са дететом једном или два пута недељно и укључује у комуникацију пса као мотиватора. Идеја је натерати дете да само успостави контакт са њим и осећа жељу и емоцију од општења са псом. Посредством тих емоција ка животињи веома је лако натерати дете да испуни одређене задатке: да прочита реченицу, да изговори звук или да изведе конкретни покрет. У терапији псима постоји неколико школа. Једна од њих има за циљ да обогаћује кинолошку културу – тамо се пре ради са децом код које се запажају неке фобије и помоћу пса дете се учи да само савладава своја страховања. Пољска школа пак користи псе као асистенте одређеног професионалца. Постоји још једна врста терапије псима код које се ради са неизлечиво болесним пацијентима. Идеја је да пас испуни смислом последње дане живота пацијената, да се претвори у биће о којем да брину како не би стално размишљали о свом стању. Ја волим да радим са децом, наставља наш саговорник. На почетку упознајем децу са Мистером Џагером. Затим им објашњавам како да комуницирају са различитим расама паса, како не би изазивали агресију животиње, те већ после тога одржавамо кратку демонстрацију. Сада већ свако дете може да помази пса, да изведе са њим неку вежбу. Код појединих малишана дошло је до видљивих и врло добрих резултата. Нарочито када је реч о хипер активној деци и деци са фобијама", прича Венци.

Важно социјално занимање за њега је и Летња школа која се организује у Софијском зоолошком врту у јулу. У њој он учествује са колегом логопедом Аном Тодоровом. Према Венцију то је једина могућност за градску децу да се одмалена навикну на нормалан и правилан однос са животињама и природом. "Циљ ми је да помогнем тој деци и њиховим родитељима да правилно васпитају своје псе и да безбедно комуницирају са њима. Безбедно за обе стране", објашњава Венци. И поред тешкоћа и још увек недовољног искуства у тој области, он је категоричан да се ниво кинологије у Бугарској постепено повећава и идемо напред.

Превод: Александра Ливен