23. маја у склопу Трећег међународног конгреса бугаристике који се одржава на Софијском универзитету "Свети Климент Охридски" отворена је фото-изложба "Италијански вајар Арнолдо Цоки и Ослобођење Бугарске". Биће приказан и филм Бугарске националне телевизије "Дивни фирентинац", посвећен Цокију. Аутори фото-изложбе и каталога уз њу су главни асистент др Радослав Спасов и редитељка Пенка Шопова. Њих двоје су и међу ауторима документарног филма "Дивни фирентинац".

© Фотографија: архива

Овог пролећа навршило се 135 година од Ослобођења Бугарске од османске владавине као резултат Руско-турског рата од 1877-78. г. Захвалност нашег народа према ослободиоцима и жеља да сећања на овај историјски догађај, који је пружио модерну европску перспективу у развоју земље, остану урезана дубоко у срцу Бугара дошле су до изражаја у подизању више споменика посвећених Ослобођењу. Неки од најпознатијих монумената дело су италијанског вајара Арнолда Цокија. Он је истакнути уметник с краја 19. и почетка 20. века и добитник престижних награда са конкурса у целом свету. Његова култна дела красе Италију, Бугарску, САД, Аргентину, Алжир и многе друге земље. У сећању Бугара он остаје као аутор монумената посвећених Ослобођењу Бугарске. Међу њима се посебно истичу споменик Цару Ослободитељу у Софији, Ополченски споменик (Споменик слободе) у Русеу, као и споменици у знак сећања на борбе за ослобођење Бугарске у Севлијеву и Орјахову.

Арнолдо Цоки је рођен 1862. г. у породици вајара и сликара у Фиренци. Одрастао је на обалама реке Арно, био је заљубљен у изласке и заласке сунца које је неретко посматрао са мостова на реци и дивио се лету птица изнад њих. На почетку није намеравао да крене стопама својих предака, јер је обожавао класичну књижевност и стално читао Хомера. До промене је дошло изненадно - данима и ноћима није излазио из очевог атељеа где је обрађивао материјалне форме не би ли у њима открио њихову суштину - дух који им улива живот. Са 18 година уписао се на Академију уметности у Фиренци. Био је ученик свог оца Емилија Цокија који је био професор вајарства. Врло брзо је испољио свој таленат – његово дело "Последњи дани Помпеје" доживело је велики успех, а барељефом "Гарибалди спасава Аниту" прославио се широм Италије. Млади вајар је желео да се ослободи од очевог утицаја и зато је напустио Фиренцу и отишао у Рим. Прве године у том граду биле су веома тешке, али када је његово идејно решење за кип сликару Пјеру дела Франчески победило на конкурсу, пред њим су се широм отвориле могућности да ради скулптуре – уследили су кипови композитору Ђованију Палестрини, Светом Фрању Асишком, Христофору Колумбу, Ђузепеу Гарибалдију и многи други.

Најзначајније дело Арнолда Цокија у Бугарској је споменик Цару Ослободитељу у центру Софије. Крајем 19. века основан је комитет који је одлучио да се изгради споменик руском цару Александру Другом. Године 1900. комитет је одредио да његово место буде на тргу испред зграде Народног собрања и расписао међународни анонимни конкурс за подизање споменика. Прву награду је освојио пројекат италијанског вајара Арнолда Цокија. Свечаност полагања камена темељца приређена је 23. априла 1901., када је широм Бугарске обележена 25-годишњица избијања Априлског устанка који је обележио врхунац национално-ослободилачке борбе бугарског народа против османске владавине.

Освештавање и отварање споменика Цару Ослободитељу одржано је 30. августа 1907. године. За свечаности из Русије су стигли бројни гости на челу са сином Александра Другог – великим кнезом Владимиром Александровичем и његовом породицом. Присуствовало је 250 руских генерала, сви преживели бугарски ополченци који су учествовали у Руско-турском ослободилачком рату. На тргу испред зграде Народног собрања одслужен је молебан, а војни оркестри су свирали руску и бугарску националну химну. Пред 40.000 људи бугарски кнез Фердинанд је отворио величанствени споменик Цару Ослободитељу који задивљује својом монументалношћу - висок је 12 м. Неописива радост и одушевљење захватили су све присутне. Уследила је војна парада на којој су ношене руске ратне заставе, а бугарски ополченци су марширали са славном Самарском заставом. Током свенародних свечаности одржани су дефилеи, многи говори, ватромет, бакљаде и овај призор је дирнуо до суза Арнолда Цокија који је у својим мемоарима навео да га никад неће заборавити.

Италијански скулптор је више пута долазио у Бугарску и искрено заволео бугарски народ. Његова кућа у Риму је увек била отворена за Бугаре. Он је показао интересовање за рад многих бугарских ликовних уметника. У дворишту свог атељеа Арнолдо Цоки је држао копију споменика Цару Ослободитељу у природној величини испред којег је волео да се слика са пријатељима из Бугарске. Ако данас погледамо овај споменик у срцу наше престонице, приметићемо да он личи на роман који није написан него је преточен у скулптурно дело. То је роман о Ослободилачком рату и његовим правим херојима – руском цару, генералима, војсковођама, војницима, барјактарима, добошарима, бугарским ополченцима и обичним људима – мушкарцима, женама, деци. Више од века дела италијанског скулптора Арнолда Цокија су део колорита Софије и других бугарских градова. Она су везана за обележавање значајних годишњица и празника у земљи.

Превеле: Ана Андрејева, Марина Бекријева