Осеновлашки манастир Свете Богородице, који је познат као Седам престола, налази се на 86 км североисточно од Софије, недалеко од Искарског теснаца, у подножју Старе планине. Манастир је био најудаљенији и неприступачнији од свих обитељи Софијске Свете горе. Његов настанак обавијен је предањима и легендама. Једна од њих каже да је обитељ утемељио бугарски цар Петар /927-969. г./. Друга легенда прича да је у 11. веку, за време владавине Петра Дељана, његов брат - кнез Георги саградио манастир. После неуспешног устанка против византијске владавине 1040. г. под вођством Петра Дељана, Георги се замонашио под именом Гаврил и постао први игуман овде. Тешко ћемо те легенде повезати са реалним историјским догађајима, али је сигурно да је манастир основан за време Другог бугарског царства и то надомак старе тврђаве.

Када су дошли Османлије, манастир је био снажно погођен и монаси су га на неко време запоставили. Затим је поново обновљен. Историјски подаци сведоче да је он постојао и почетком 16. века. Осеновлашки манастир е спаљен и опљачкан и у 18. веку. Г. 1815. вратио се животу захваљујући напорима двојице браће свештеника – Тодора и Марка из Тетевена и уз помоћ мајстора Стојана из Тројана.

Манастирска црква Рождества Богородичиног је ониска, покривена плочама, са куполом са осам малих прозорчића кроз које продире светлост. Четвороугаони простори у куполи међу раменима основног крста ограђени су зидовима, а раздваја их седам престола-параклиса, у свакој од којих може да се воде службе. Слично просторно уређење храма чини цркву веома оригиналном. Под куполом је стављен велики дрвени полијелеј који се зове "Коло", а састоји се од петнаест раскошно изрезбарених делова. Он је јединствен културни споменик, који су израдили мајстори резбари села Осеновлаг.

Манастир се није дуго радовао миру, јер су га почетком 19. века напале и опустошиле крџалије. Зграде су му срушене, а његова је имовина прешла у руке муслиманске фамилије. Уз помоћ Димитракија Хаџитошева из Враце и митрополита Доситеја 1824. г. почео је нови препород манастира. Они су откупили његово земљиште, а настањени овде монах Пајсије из Ловеча изградио је ћелије за становање. У Осеновлашком манастиру чувају се велике иконе мајстора сликара Стојана, припадника Тројанске ликовне школе. У цркви посебно интересовање изазивају иконе Свете Богородице са пророцима, Христоса Великог архијереја са апостолима и Јоана Претече. Данас зграде манастира су реновиране и враћен им је облик из доба националног препорода.

Над улазним вратима манастирског храма стоји ктиторски натпис из којег сазнајемо да је 1868. г. осликана купола цркве. Осеновлашки манастир има и библиотеку са много староштампаних књига. У манастиру су склониште тражили духовник и писац Софроније Врачански и револуционар Васил Левски.

Уочи празника храма Осеновлашког манастира Рождество Богородично (8. септембра), после заласка сунца овде се окупљало много верника, болесних људи, са запаљеним фењерима у рукама. Долазили су на поноћно бдење и журили да напусте храм пре изласка сунца, како би оставили иза себе болест и несрећу. Обичај је преточен у дирљиву причу о судбини болесног дечка Елина Пелина „Спасова могила”.

Људи кажу да је један Турчин, вероватно привучен причама о закопаном овде благу, опљачкао и спалио манастир. Разбојници су убили старог монаха, који је годинама ударао манастирско клепало. Али су људи и даље виђали монаха како сваког недељног јутра удара клепало, чији је звук одјекивао оближњим косама. Поражен ликом монаха из легенде, г. 1899. Иван Вазов је написао баладу „Клепало удара” у којој представља утицај тог предања на душе сељака. Чувено клепало у малој звонари и метална врата која су некад била испред цркве, направљени су од врата старе тврђаве изнад манастира, на наруџбину епископа Софронија Врачанског који се крио ту 1799. г.

Осеновлашки манастир задивљује и изванредном природом, а место одише невероватним миром и тишином. Манастирски комплекс чине стара црква, звонара, троспратница уз стење испод римске тврђаве и једна двоспратница недалеко од ћелија монаха и кухиње. Црква Рождества Свете Богородице ограђена је вртом, а лоза јој обавија улаз. Међу знаменитостима обитељи је гроб писца Змаја Горјанина који је пожелео да овде нађе вечити мир после страдања у комунистичким затворима. Данас обитељ ради, али тамо не живе монаси. Манастир Седам престола је споменик културе. Он је одлично одржаван и дивно је место за излет. на располагању гостима је 50 места за ноћење, паркиралиште и менза и приступачан је колима тесним асфалтираним путем који га повезује са железничком станицом Елисејна у Искарском теснацу.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: wikipedia.org