Према народним веровањима, људи су одећу доживљавали као двојник човека који је носи. Из тог разлога поједини одевни предмети у себи носе симболику и шаљу одређење поруке о деловима људског тела. Тако, рецимо, појас и каиш су у непосредној вези са струком, овим битним делом тела који је одувек сматран слабим местом које морамо чувати, јер је он од посебног значаја за репродуктивно здравље човека. Отуда и пословица „Здрав струк – здрава породица“.

Струк симболизује средину, половину тела и као таква повезује горњи део тела који представља разум и духовност, са доњим делом која се обично доводи у везу са људским страстима и пожудом. Исто значење има и појас који такође повезује, односно спаја супротности. Код жена се појас обично повезује са трбухом, односно утробом, симболом женске плодности. Није случајно што се појас симболизујемо и родбинску везу – тако су људи из исте фамилије говорили „из истог смо појаса“.

Као део ношње појас спаја поједине делове одеће, обично се опасује преко кошуље и чакшира. Потребно је да је појас добро затегнут и на једном крају прибоден иглом. Тако човек који га носио наглашава свој струк, а то свакако улепшава његов изглед. Уколико мушкарац није добро обмотао појас око свог тела, он ће свакако бити проглашен човеком који води раскалашен живот због он често изазива подругљив осмех и презрив поглед осталих. Ако се један породичан човек облачи тако, онда је можда реч о превари. Некада се веровало да уколико крај појаса код мушкараца мете земљу, онда његова жена га сигурно вара, уколико са кецеље коју носи жена виси конац или слично, њеном мужу су туђе жене лепше и слађе. О мушкарцу коме је појас развезан говорили су да је човек без морала.

Према легендама, Бог је створио три врсте, односно „појаса“ људи. Патуљци и дивови били су неуспешан покушај стварања људског бића. Једино су људи из друге, односно средње групе могли живети на земљи. Њима је Бог наредио да око струка опасују појас, односно ставе неки знак на средњи део свог тела како не би заборавили да припадају „средњој групи“. Према другом веровању постоје три света у којима се људи на различит начин опасују. Према легенди, „на небу се људи опасују око врата, на земљи, пошто се она сматра средином света, људи своје појасеве обично вежу око струка, а испод земље, тј. у Доњем свету сви се опасују около колена.

Појас заузима посебно место и у старим обредима и обичајима код Бугара. Тако, рецимо, све до крштења детета оно се повива у пелене од старе и изношене одеће, а опасује се појасом за чакшире или канапом. Тек након крштења детета, оно добија своју одећу и посебан мали појас илити повој, као знак да је дете ушло у друштво. Прелазак из живота у смрт такође је пропраћен одређеним обичајима. Када је човек на самртном одру, неко треба да му раскопча одећу, а све што је везано на њему, треба да се развеже, појас се такође размотава. Веровало се да ће на тај начин душа лакше и безболније напустити тело. Приликом сахране појас се поново веже око струка покојника како би и на оном свету био пристојно одевен. Исто то важи и за децу, што потврђује и једна песма о детету које је сахрањено без појаса. У песми дете куне своју мајку, јер га на оном свету вила тера да бере биљке, а оно нема појаса у који да их стави или задене. Због тога биљке падају по земљи и вила га кажњава.

Ако неки младић носи појас, онда је он већ достигао полну зрелост. Израз „Опасали смо му појас“ означава да је већ „дете порасло“, „постао је мушкарац“. Уколико се на улици сретну младић који носи појас и жена, она треба да му се склони с пута. Код жена ношење појаса такође бележи одређене периоде у њеном животу. У неким крајевима земље девојке први пут стављају појас када напуне 10-12 година, у другим деловима, пак, појас вежу девојке које су верене или удате. Пун женски појас (или ткани појас са пафтама) поклања младожења својој жени на дан венчања, а она га не скида све до смрти. У другим местима жена се опасује појасом након што затрудни.

Некада су невесте на венчању покривале мушким појасом црвене боје. У неким местима код нас младенци су из цркве излазили или у нов дом улазили везани појасом.

Занимљиво је поменути да се у неким деловима Бугарске поред домаће речи појас користи и грчка реч „зуна“ или „зона“, која осим што означава одевни предмет који се обмотава око струка, значи и дуга. Отуда и изрека „Деда Боже је бацио свој појас“, што значи да се појавила дуга.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова