Већ скоро месец дана траје масовни протест у Софији и великим градовима Бугарске. Грађански протест је спонтано букнуо против избора контроверзног Дељана Пеевског за шефа најважније специјалне службе Бугарске – Државне агенције за националну безбедност. Он је међутим прерастао у чврст захтев за оставку владе Пламена Орешарског као "владе олигархије" коју иначе подржавају Бугарска социјалистичка партија, Покрет за права и слободе и партија „Атака“. Председник Росен Плевнелијев је подржао протест, а амбасадори Немачке и Француске код нас Матијас Хепфнер и Филип Отје су позвали Владу да чује глас улице. За Радио Бугарска ову тему коментарише политолог доц. др Антониј Галабов:

Свакако то значи да је Влада у Бугарској достигла и прешла границу иза које се не може наставити на исти начин. То је сасвим јасна препрека коју, међутим, припадници владајуће гарнитуре схватају као сигнал да се морају забарикадирати на својим функцијама. Тренутно смо сведоци њихове веома неадекватне реакције. У случају протеста нормална реакција и добра политика је отворити сва врата и прозоре за везу са учесницима протеста. А код нас видимо баш супротно – покушај оградити се и заштити се, покушај компромитовања протеста, потпуно несхватање да у таквој средини Влада не може ефикасно функционисати. Тако да тренутно још увек имамо два хоризонта међу којима не постоји додирна тачка.

Демонстранти траже оставку кабинета. Да ли је она могућа и заиста потребна?

Свакако да је могућа и мора се десити. У овом парламенту постоји још једна политичка снага којој се може уручити мандат за формирање Владе. Према томе, не постоји директна веза између подношења оставке тренутне Владе и распуштања парламента. Или другим речима, захтев за оставку је сасвим нормалан и легитиман. Јер ради се не о појединачној грешци како су назвали именовање Пеевског, већ о комплетном стилу управљања, о маниру коришћења и управљања јавним ресурсима који се све више удаљава од демократских принципа. Тако да је захтев за оставку кабинета Орешарског искључиво јасан и конкретан, али то још увек не значи нове изборе.

Према Бугарској социјалистичкој партији, заједнички став амбасадора Немачке и Француске је интервенција у унутрашње послове Бугарске. Да ли је то заиста тако?

Реакција партнера не може се тумачити као интервенција. При крају њихове изјаве стоји реченица, која показује да смо ми повезане државе. Тако да оцена партнера о дешавањима код нас не може да се тумачи као интервенција у наше унутрашње послове или као прекорачење граница дипломатске праксе. Очигледно је да постоји проблем. И било је важно да се тај став чује, јер види се да наше националне институције одбијају било какву комуникацију.

Да ли протести код нас личе на оне у јужној Европи и Турској?

У принципу криза у Бугарској се не може упоређивати са оном у Грчкој или Италији, Шпанији, Португалији. Код њих је финансијска ситуација нестабилна, док ми имамо стабилно финансијско окружење, са малим спољним и унутрашњим дугом. Дакле, не ради се о дужничкој кризи. Ми немамо ни иностране кредиторе о којима да водимо рачуна. То условљава и динамику протеста код нас, као и његов специфични карактер. По традицији протести јужноевропских држава су мобилнији, мислим да се људи врло брзо активирају. Али код нас је излазак на улице крајње средство. Бугари протестују када су се сва њихова очекивања разишла са стварношћу. Протести у Турској имају другу специфичну особину коју такође не треба ниподаштавати. Тамо се ради о дугом процесу трансформације политичке културе. Део млађих турских генерација васпитан је у традицијама Кемала Ататурка. Ти су људи забринути због увођења у јавни живот и афирмисања религиозног морала, који им је непознат и стран. С обзиром на то бугарски протест је класични протест против управљања које не демонстрира спремност за дијалог и корекције, за преузимање одговорности за своје потезе.

Превод: Албена Џерманова, Александра Ливен