„Бавим се уметношћу, пошто волим Христа. Ако је он био зубар по занимању, онда бих се због њега занимала за стоматологију“, рекла је за живота Жан-Клод де Гилебон и овим речима описала једну љубавну причу која је потрајала читавих 50 година и претворила два уметника у симбол савремене уметности.

© Фотографија: архива

Инсталација „Велико паковање ваздуха“ у Немачкој висока је 90 метара, широка 50 метара и тешка 5,3 тоне

Сликар Христо Јавашев из Габрова је свог животног и уметничког партнера срео давне 1958. године у Паризу. У то време је Христо Јавашев (Кристо) био сиромашан имигрант из источне Европе, а она потиче из аристократске породице и верена је за мушкарца који, по мишљењу њених родитеља, одговарао њеном друштвеном статусу. Испоставило се да су астрални близанци – обоје су рођени 13. јуна 1935. године. У инат свима и упркос свему они су одлучили да буду заједно. У 1962. години Кристо и Жан-Клод су се венчали, две године касније су се преселили у САД, тачније у Њујорк, град у који су се заљубили и у коме су живели све до смрти Жан-Клод 2009. године. Заправо у Великој јабуци њих двоје су се упознали са Ванцетијем Василевим, аутором последње књиге објављене на бугарском језику која је посвећена њиховом стваралаштву, а насловљена је „Спаковати ветар“. Василев је дипломирани инжењер хемије који је 1988. године у потрази за светлом будућношћу отишао из тада социјалистичке Бугарске. Након 18 месеци проведених у Италији, почетком 90-их година минулог века преселио се у Њујорк који је постао његов дом. На почетку је било тешко, радио је неколико послова истовремено како би се издржавао. „Нешто касније сам конкурисао за посао на Департману за животну средину за који су ме ангажовали и ту сам остао све до одласка у пензију 2011. године“, прича Василев. Писањем се почео бавити још у Бугарској. Рукопис прве књиге под насловом „Семена страха“ тајно је пренео преко границе убеђен да ће успети да је објави у САД. 1991. године књига је угледала светло дана у Бугарској, на бугарском језику, захваљујући оперског певача Бориса Христова.

„Књижевност је била својеврсна катарза, односно очишћење од напетости и емоционалних сукоба, начин на који могу да поделим тугу и бол са читаоцима. Друга књига „Возови Рима“ објављена је 2006. године на немачком језику.“

Последња књига Ванцетија Василева „Спаковати ветар“ садржи цртеже пројеката Жан-Клод и Криста, приче о тешкоћама и препрекама на које су наишли на путу ка реализацији зацртаних циљева. Међу великим уметничким достигнућима Криста и Жана-Клод је паковање зграде Рајхстага у Берлину и најстаријег моста у Паризу, разапињање платнене засторе дуге неколико километара у Калифорнији и распоређивање платнених портала у Њујоршком Сентрал парку. Идеја о књизи се родила пре више година приликом прве посете Ванцетија уметничкој породици.

„У књизи „Спаковати ветар“ описани су сви велики међународни пројекти. Она садржи и мало биографских података из књиге Берта Чернова „Кристо и Жан-Клод. Биографија“ и многе сторије које су ми испричале Анани и његова супруга Диди. Истина је да сам првобитно намеравао да напишем биографску књигу о њима, а да нисам знао да таква већ постоји, уз то изузетно добро написана. Због тога сам одлучио да се фокусирам на идеју и сугестије њихових дела као што су „Сунцобрани“, „Застор над долином“, „Умотани Рајхстаг“. Књига је испала веома пријатна, јер сам је писао са љубављу, инспирисан њиховом снажном и ватреном љубављу. Због ове љубави постао сам фан и следбеник Криста и Жан-Клод“ – каже Ванцети.

По њему, Бугарска је увек присуствовала и присутна је у животу Христа Јавашева:

„У свим својим пројектима и филмовима он не пропушта прилику да наведе да је Бугарин. Кристо је инсистирао да у документарни филм „Умотани Рајхстаг“ буду укључене две песме хора „Мистерија бугарских гласова“. Још увек се тврди да Христо Јавашев није приказивао ниједну изложбу у својој домовини, што није истина. Године 2005. у Софији је отворена изложба од 62 Кристова плаката од којих је четири створио у студентским годинама у Софији. Касније је Ликовна академија продала део радова Криста белгијском колекционару Хугу Вутену. Христо Јавашев их је повратио и они су још увек власништво Бугарске. Због тога сам у књизи „Спаковати ветар“ не само изразио своју љубав према Кристу и Жан-Клод, већ сам желео да уклоним неке лажне представе и заблуде о Христу Јавашеву као личности и ствараоцу. Настојао сам да прикажем једног Бугарина који је познат свуда у свету, али најмање у Бугарској.“

Превеле: Ајтјан Делухјусеинова, Марина Бекријева