Бугарске пијаце су занимљиво место. На њима се стварно може наћи све и свашта и тамо вам никад неће бити досадно, јер за сваког има понешто, а може се и чути свашта. Пијаце широм света имају исти колорит – оне представљају праву експлозију боја, облика и арома и изазов за сва чула и машту.

Софијске пијаце имају богату историју. Довољно је да човек мало сурфује интернетом да би се вратио 100 година назад када је Софија била релативно мали град. На пијаци су сељаци из оближњих села нудили своју робу постављену директно на тло. Са старих фотографија нас гледају деде у кожусима, са шубарама на глави, наслоњени на џаке пуне паприка, а тик уз њих су зреле лубенице. На другој слици сељак из Шоплука продаје венце белог лука. Када човек гледа ове фотографије, као да осећа све оне познате и типично бугарске мирисе - црног и белог лука, сочне, слатке диње и зрелог грожђа. Сеоске жене забрађене марамама, продају чисту вуну за плетење и предење. И тек-тако, у пријатном ћаскању пијачара са муштеријама и пролазницима причале су се свакојаке приче.

Данас је слика на софијским пијацама мало другачија, али ништа мање живописна. Највећа пијаца која је становницима Софије из прошлости позната као ,,Женска пијаца“, налази се у центру града и из године у годину поприма нови изглед. Пре демократских промена које су почеле 1990. године, овде се могло купити домаће воће и поврће. Приватна иницијатива која је у годинама преласка на тржишну економију све више узела маха, променила је изглед пијаце. Поред тезги са увозним и домаћим воћем и поврћем, у близини продавница меса, рибе и других прехрамбених производа појавио се и не баш пријатан призор за посматрање – разноразна одећа, доњи веш, капе и шешири, ћилими. Ова пијаца традиционално обилује разноврсним грнчарским производима и предметима домаће радиности. А донедавно се свуда осећао непријатан мирис лако кварљивог поврћа и воћа и прљавих пешачких стаза. Пре неколико година део Женске пијаце је реновиран и добио је савремени изглед. Тезге са воћем и поврћем су наткривене пластичним крововима, простор је чистији и уређенији, а мале продавнице хране одговарају хигијенским захтевима. Истовар робе се обично врши ноћу. У августу ће бити реновиран и остали део пијаце. Предстоји уклањање тезги са одећом, вешом и обућом. Део ове робе ће се продавати у продавницама са обе стране пијаце, ако цена закупа пијачног простора није превисока. Пијаца је и даље привлачно место првенствено за људе са малим приходима који овде могу наћи јефтиније прехрамбене производе. Најредовнији посетиоци су наравно пензионери које би највише усрећило да купе свеже поврће или воће по најповољнијим ценама. А они који често долазе овде увек имају „свог“ продавца за то и то.

Међутим, економска криза се озбиљно осећа и на овом месту. Без обзира да су тезге пуне разноврсног воћа и поврћа – домаћег и из суседних земаља, купује се све мање и мање. Једна крупна жена стоји поред пијачне тезге на којој се продају паприке, краставац, парадајз, грожђе и брескве:

„За код куће људи купују килограм или два воћа и поврћа, али запослени из оближњих канцеларија за ручак купују на комад, по два, три парадајза. Све зависи од пара у џепу. Народ шета, пита колико шта кошта, ал' ретко се ко хвата за новчаник. Бугарска роба је квалитетнија и бољег укуса, али и нешто скупља. Људи траже домаће производе, али не могу увек да себи приуште бољу храну. Ја продајем бугарски парадајз, брескве и нектарине, јабуке, краставце. Тренутно нудим грожђе из Грчке, а иначе продајем и домаће грожђе бесемених сорти крупних бобица које је много укусније и слађе.“

Јефтиније воће и поврће које се увози из суседних земаља често истискује домаће производе. Није мало произвођача који одбијају да се баве пољопривредом док се не стане на крај увозу воћа и поврћа из суседних држава које је јефтиније, али нижег квалитета.

На једној тезги два дечка продају разне сорте белог и црног грожђа: „Грожђе је из Грчке. Купује се по пола килограма, највише килограм, јер је оно још увек скупо. Људи са више пара су отпутовали на море, а у Софији су остали они са празним новчаницима“, смеју се момци и додају да ће, ако се у јесен ствари не побољшају и продаја и даље буде слаба, затворити тезгу.

Поред тезге на којој је изложен доњи веш, углавном из Турске продавачица очекује купце. „Нема ни посла, ни новца за куповину – жали се она да је трговина скоро потпуно замрла. – Муштерија је из дана у дан све мање, јер су људи све сиромашнији. Ево, продајем веш за један евро, а они траже још јефтинији. Не можете ни замислити колико сиромашних људи пролази овамо“, каже продавачица која цео дан проводи на пијаци са надом да ће зарадити неку пару.

Знатно боље су уређене пијаце у другим деловима Софије. Једна од њих је пијаца у четврти „Красно село“ која је реновирана и модернизована. Она је и једна од најпосећенијих. И овде има робе у изобиљу која се брзо продаје. У недељу поподне цене воћа и поврћа су у пола мање и купци користе прилику да набаве ове намирнице за недељу дана. Слична је ситуација и на неким другим градским пијацама. Међутим, на малој пијаци „Римска стена“ („Римски зид“) која се налази у елитној четврти Лозенец, за разлику од радних дана, у недељу готово да нема продаваца и тезге су празне. Исто је и на неким другим мањим пијацама у престоници. Пред младима, међутим, уопште не стоји дилема да ли да јурцају по шопинг моловима или да шетају по некој од градских пијаца. Док би одрасли и старији, по традицији или из других познатих разлога, радо провели неко време у куповини на градским пијацама на отвореном, чија им се атмосфера много више свиђа.

Превела: Марина Бекријева