17. септембар, празник Свете Софије и њених кћери мученица Вере, Наде и Љубави, обележава се и као дан главног града Бугарске – Софије. Сматра се да име града потиче од имена цркве „Свете Софије”. Његов теолошки значај је „Премудрост Божја”. Црква је саграђена на темељима древних храмова из првих векова нове ере.

Иако проглашена за престоницу тек 1879. г., Софија је један од најдревнијих градова на континенту са посебним, мада и још увек недовољно познатим доприносом његовој културној историји. Мало ко зна, например, да је Софија једно од најстаријих насеља у Европи.

О значајним за Европу догађајима из прошлости Софије разговарамо са замеником градоначелника археологом Тодором Чобановом:

"Људи су се на овим пределима настанили већ у 7-6. миленијуму пре Христа, када многе од савремених европских престоница нису ни постојале. Одавде у Европу продире и такозвана неолитска револуција, први облици седелачког начина живота са бављењем пољопривредом, религијом, са свим елементима цивилизације, који формирају темеље европског културног простора."

Размештена на раскрсници Истока и Запада, Софија има важну улогу у античком доба. Тада се град звао Сердика, по имену трачког племена Серда које је овде живело. Он је узастопно био престоница неколико римских провинција – подунавске Дакије и провинције Тракија, а касније и дијецезе Дакије Аурелијане.

"Овуда је пролазио и најважнији пут који је повезивао централну Европу са Истоком, такозвани дијагонални пут, којим су корачале римске легије на путу ка источним ратиштима. Управо то чини Сердику изванредно важном за римске територије. Није случајно да су се о граду старали и цареви Марко Аурелије, Јустинијан Први и други.

У 3. и 4. веку, доба великих промена и колизија у римском друштву, град је био арена неких од најзначајнијих догађаја, везаних за ширење хришћанства у Европи. Сердика је међу његовим најранијим центрима. Постоје различити подаци о томе да се хришћанска заједница овде појавила већ у 1. веку, каже Тодор Чобанов и подвлачи да је свој највећи процват Сердика доживела за време владавине цара Константина Великог и његових претходника Констанција Првог Хлора и посебно Галерија.

"Галерије уосталом потиче из Сердике. Он је овде саставио документ којим је променио културну историју континента, а зашто не и света. То је чувени Едикт о толеранцији према хришћанима који им је званично омогућио да слободно исповедају своју веру, дотле забрањену и прогањану римским царевима. Тај едикт и данас звучи модерно."

© Фотографија: bg.wikipedia.org

Античка Сердика – Ротонда Светог Георгија и остаци резиденције цара Константина Великог из 4. века

Свој највећи успон Сердика је забележила за време Константина Великог, чија је мајка Јелена пореклом из оближњег Ниша.

"Константин је често свраћао у Сердику, коју је веома волео. Постоје писани подаци да је говорио како је "Сердика његов Рим". Највероватније је овде саградио бар неколико двораца и оставио много значајних грађевина које ћемо тек разоткривати у склопу наших археолошких ископавања."

© Фотографија: архива

Црква Свете Софије – вечити симбол града

Процват се наставио и у 5-6. веку за владавину Јустинијана Првог, када је саграђена импресивна базилика „Свете Софије”. Затим су дошла смутна времена Великих сеоба и град је постепено изгубио своје кључне позиције на овом поднебљу. Док се није препородио за нови живот у доба бугарског владара кана Крума који га је 809. г. укључио у пределе Прве бугарске државе. Он је дао граду и његово ново име – Средец, због средишног положаја у држави. Касније, пошто је Византија освојила бугарско царство, град је поново променио своје име и постао Тријадица. У 11-13 веку његов положај привукао је војске крсташа што је увелико успорило његов даљи развој. Али је у касном Средњем веку Софија доживела свој други препород.

© Фотографија: архива

Бојанска црква

"За време Дугог бугарског царства овде је боравио можда други по значају човек у бугарској држави – севастократор Калојан, чија је резиденција била у оближњој Бојани. А Бојанска црква, која је на листи Унескове културне баштине, јарак је пример уметничког процвата у средњовековној Бугарској и то на подручју тзв. Софијске Свете горе, коју чини обруч манастира око града, саграђених претежно у 13-14 веку. А зидне слике Бојанске цркве право су ремек-дело, претеча западне Ренесансе", додаје Тодор Чобанов.

У доба Османлија (с краја 14-19. века) Софија већ није важно средиште, али је повратила свој углед и значај после Ослобођења, када је 1879. проглашена за главни град Бугарске.

Превод: Александра Ливен