Навршило се 90. година од Септембарског устанка из 1923. године који је израз политичке нестабилности и кризе демократије у Бугарској после Првог светског рата. Пораз у рату довео је до јачања левих расположења у земљи. Од 1920. до 1923. земљом управља највећа левичарска странка – Бугарски земљораднички народни савез. Покренуте су неке реформе, али су основно обележје владајуће гарнитуре биле корупција и ауторитарност. Власт земљорадника нашла се у изолацији и свргнута је војним превратом 9. јуна 1923. године. У одговор на то избио је Јунски устанак који је брзо и жестоко угушен. Тај устанак међутим, није подржала Комунистичка партија.

"Управо тада, од 12. до 23. јуна у Москви је одржан пленум Извршног комитета Коминтерне, прича проф. Људмил Спасов. - Овом је приликом жестоко критикована тактика Бугарске комунистичке партије. Васил Коларов, тада генерални секретар Коминтерне, послат је у Бугарску. После свог доласка овде он је упутио Москви телеграм са тврдњом да је у земљи све мирно, да су ухапшени око 9. јуна комунисти ослобођени, да је једини проблем цензура, али и да не постоје било какви услови за револуционарну борбу."

Уследила је оштра реакција Коминтерне. Немачки комунисти су били категорични да је њихов пролетаријат спреман за социјалистичку револуцију. У Москви су сматрали да ће она инспирисати и друге европске земље на борбу. И тај је став био пресудан за будућност Бугарске.

"Коминтерна је била непопустљива у погледу бугарских комуниста, а они су и даље држали до свог става. Чак је Георги Димитров који ће у блиској будућности постати једна од значајних личности међународног комунистичког покрета, а 12 година касније и Генерални секретар Коминтерне, тада изјавио да је свргавање владе земљорадника прогресиван чин. То је условило и интервенцију Коминтерне. Почетком августа у Бугарску је послат њен агент Александар Абрамович-Четујев. Под његовим притиском Васил Коларов је био приморан да промени свој начелни став. Разлози тога били су очекивана револуција у Немачкој и преговори који су се већ водили у Москви између Унутрашње македонске револуционарне организације и совјетске владе. Није мимоиђена ни спремност земљорадничке емиграције да у августу учествује у устанку чији би циљ био свргавање владе Александра Цанкова. Тако да се почетком августа Комунистичка партија Бугарске одлучила на оружани устанак."

Комунисти су покренули преговоре са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом. Услов њеног лидера Тодора Александрова био је да устанак мимоиђе југозападну Бугарску и рејон око града Петрич, јер би то изазвало интервенцију Југославије. Он је изјавио да је спреман да буде неутралан ако се тај услов испоштује. За центар устанка изабрана је Северозападна Бугарска, опет недалеко од границе са Југославијом. "То је било везано за очекивану револуцију у Немачкој. Једна криза у односима између Бугарске и Југославије, каос на Балкану увелико би олакшао победу немачке револуције, прецизира проф. Спасов. У Москви је само Стаљин имао неке резерве у погледу револуционарног капацитета немачког пролетаријата, али је био приморан да повуче своје приговоре."

У том контексту су се одвијали догађаји у Бугарској. Полицијски агенти председника владе Александра Цанкова су сазнали о промени у ставу Бугарске комунистичке партије. Цанков је тада црквеном празнику у селу Лопушна упозорио сељаке да се не подлежу комунистичкој пропаганди, јер ће у противном потонути у крв. 12. и 13. септембра ухапшено је преко 2.500 комуниста. Устанак је избио пре времена у Маглижу у јужној Бугарској. Бугарска комунистичка партија није испунила преузету пред Тодором Александровим обавезу и припремила чету у Горњој Џумаји, данас Благојевград. Побуну тамо жестоко су угушили чланови Унутрашње македонске револуционарне организације.

© Фотографија: архива

Устаници у Маглижу, Старозагорској области

"Руководство устанка лоцирало се у граду Фердинанд, данас Монтана, где су се окупили Георги Димитров, Васил Коларов, Гаврил Генов. Са око 2.000 устаника Гаврил Генов је освојио Бојчиновци, наставља проф. Људмил Спасов. - Али се 18. септембра влада обратила Великим силама са молбом да јој буде омогућено да спроведе мобилизацију упркос ригорозним забранама у Нејском мировном уговору за држање велике војске. Тако је мобилисано око 3.000 људи. Осим тога су биле послате јединице из гарнизона у Русеу, Плевену и Шумену. Тако је устанак у Северозападној Бугарској угушен у крви. Преко 5 хиљада људи је убијено, око 15 хиљада је ухапшено, 2 хиљаде су емигрирали. Емигрирали су и вође устанка Георги Димитров и Васил Коларов."

Касније они су се отвореним писмом обратили бугарском народу у коме су били категорични да је револуционарни елан жив и да ће почетком 1924. године Вангранични комитет који су они формирали прогласити нови оружани устанак. Ускоро после побуне у Бугарској су одржани избори и нови Парламент је усвојио Закон о заштити државе којим је Бугарска комунистичка партија стављена ван закона. Комунисти су тада основали илегалну војну организацију која је спроводила терористичке акције. А влада професора Цанкова која је победила са већином гласова, управљала је ауторитативно и такође често користећи средства терора. Демократски систем у земљи био је трајно поремећен све до 1944., као уосталом и после тога, пошто је у земљи успостављен просовјетски режим.

Превод: Александра Ливен