„Класичар бугарске музике”... мало је личности у нашој културној историји, које се могу окарактерисати овим речима. Није свакоме дато да удари темеље трајним тенденцијама, да зацрта смернице, да запали стваралачки пламен у душама младих генерација. Академик Марин Големинов без сумње је међу личностима које придају смисао овим речима.

Марин Големинов је рођен у граду Ћустендил, у породици уваженог правника. Бавио се музиком одмалена под руководством свог оца. Учествовао је и у домаћим концертима. Касније је постао члан оркестра Опере у Софији, где је био виолиста за време студија на Музичкој академији. Свирао је и другу виолину у чувеном квартету „Аврамов”. У Бугарској је учио виолину код Тодора Торчанова, а теорију музике – код Добрија Христова и Николе Атанасова. Почетком 30-их година 20. века наставио је школовање на Scola Сantorum у Паризу. Учио је композицију код проф. Венсана Д`Ендија, Пола ле Флема и Алберта Бертлена. Посећивао је и предавања Пола Дикеја у Eсole Normale de musique, курсеве из музичке теорије, естетике и литературе у Сорбони. У главном граду Француске написао је гудачки квартет – први из низа запажених дела за сличне формације.

Након свог повратка у Бугарску Марин Големинов је постао учитељ музике у Првој, а касније и у Другој мушкој гимназији. Од 1934. г. био је члан друштва „Савремена музика”. Крајем исте деценије специјализовао је у Немачкој. Тамо је почео да ради на свом првом музичко-сценском делу „Нестинарка”, чија је премијера 1942. г. изазвала огромно интересовање јавности, а обожава је и савремена публика. За ово дело Марин Големинов је био инспирисан причом Константина Петканова „Нестинарка”. Она је провоцирала интересовање младог уметника за тајанствени ритуал игре на ватри и одвела га у Странџу. Своје емоције аутор је описао у дивном есеју. Касније је Марин Големинов сабрао скоро сва своја размишљања и чланке о бугарском музичком стилу, своја естетска и професионална трагања у неколико књига. Ваља истаћи да са непуних 30 година он је био аутор монографског истраживања „Ка изворима бугарског звукостваралаштва”.

Цитираћемо и неколико редака из књиге Марина Големинова „Иза кулиса стваралачког процеса”: „Шта радим?” – пише композитор. „Копам дубоко у земљу да бих чуо тон мог чукун-чукундеда. Па макар био само стењање... Прикупљам грађу – желим да ставим споменик мојим прецима, који су ми душу напунили лепотом и засејали у њу зрно уметности. То зрно ја узгајам са љубављу. Желим да роди обилат плод и да буде од неке користи осталима. У последње време ја постајем све убеђенији да пишем за људе. А они заслужују и пажњу, и топлину, и искреност.”

Ево и одломка интервјуа са великим композитором који се чува у тонском архиву Бугарског националног радија. Снимљен је 15. Маја 1975. године, када је сазнао да му је додељена престижна награда „Готфрид фон Хердер” Бечког универзитета.

„Желео бих да верујем да је моје животно искуство нашло одраз и у мом стваралаштву. Одавно сам се научио да не робујем средствима, а да их користим паметно и плодотворно. Јер је смисао уметности морално-етички и утиче на дубоку суштину наше свакодневице. Покушавам да користим сва изражајна средства, која постоје у музици од њених извора, учио сам се од композитора свих епоха, у том броју и од мојих савременика – наших и страних. Али сам у мом стваралаштву увек тежио да будем у корак са болним проблемима савремености, да спонтано музички одговарам на важне догађаје.”

Марин Големинов је нас напустио 2000. г. у 91-ој години живота. Обдарен невероватном стваралачком дуговечношћу, композитор је оставио велико музичко наслеђе. Његови први покушаји на нотном листу били су далеке 1924., а рад је наставио до 1996. г. Током живота је написао четири опере, две плесне драме, четири симфоније, инструменталне концерте, вокална, хорско-инструментална, солистичка и камерна дела. Генерације професионалних музичара код нас и дан данас се сећају Марина Големинова јер је он био њихов омиљени и највољенији професор композиције, дириговања, знања инструмената, оркестрације на Националној музичкој академији. Неко време је био и ректор најпрестижније високе музичке школе код нас. А међу његовим ученицима су данас познати интерпретатори, композитори и диригенти Константин Илијев, Димитар Тапков, Пламен Џуров, Јулија Ценова и многи други.

Превод: Александра Ливен