У децембру се навршава 70 година од подвига авијатичара Димитра Списаревског у ваздушном боју над Софијом у Другом светском рату. Његово име је везано за данас помало заборављени драматични догађаји из 1943. године, када су због бурне светске геополитике наш главни град и друга бугарска насеља били приморани да прођу кроз тешке кушње. 1. августа 1943. дивизија бомбардера САД покренула је велику операцију против Плоештија – средишта румунске нафтне индустрије. Напад је био неуспешан и губици су били тешки – дивизија је изгубила половину својих авиона. Њих шест оборили су бугарски авијатичари приликом њиховог повратка у бугарски ваздушни простор. То је и први ваздушни бој код нас у годинама Другог светског рата.

Макар и доста скептични у погледу наметнутог савеза са нацистичком Немачком, Бугари су били спремни да бране своју земљу. Због учешћа наших пилота у ратовању у ваздуху које је било од стратешког значаја за ток рата, савезници су предузели контраударце на Софију. Тада је у први план изашао људски фактор: био је угрожен живот мирног становништва. Један од хероја ваздушних сукоба био је Димитар Списаревски. 20. децембра он је оборио два америчка бомбардера, при чему је другог савладао забијањем, којом је приликом и погинуо.

Уочи празника бугарске авијације 16. октобра у Софији је одржана премијера филма "У потрази за Списаревским". Редитељ је велика дама домаћег документарног филма Адела Пејева. Њена су дела одликована бројним наградама код нас и у иностранству. Довољно је да се сетимо само њених остварења "Чија је ова песма", "Развод брака на албански начин" и "Градоначелник". Уосталом, управо при крају рада на филму о Ивану Ивановом, градоначелнику који је најдуже времена управљао Софијом пре 1944. године, она се заинтересовала за бомбардовање и заштиту главног града. А први пут је чула име Списаревског од проф. Кука са универзитета "Лојола" у Њу Орлеансу. Историчар се бави америчко-бугарским односима за време Другог светског рата и знао пуно тога о првом бугарском пилоту-живом торпеду.

Лепотан, стасит, миљеник жена, дрзак, ватрен, са снажним смислом за праведност – тако су запамтили Димитра Списаревског. Зашто га је прво ваздушно забијање у историји наше авијације претворило у легенду?

© Фотографија: БГНЕС

"Томе је посвећен мој филм: какво је то мало чудо, тај шарм, тај ореол, тај мит управо око Списаревског - каже Адела Пејева. - Али не смемо да стварамо илузије, он није био веома популаран у целој Бугарској /у доба комунизма био је на листи фашиста, при чему није узимана у обзир чињеница да је бранио становнике Софије/. Али је и поред тога много људи примило к срцу судбину Списаревског, што морамо вредновати. Тим пре што је међу њима и много младих људи. Каква је та нит, која их повезује, шта налазе у њему и шта им недостаје овде и сада те покушавају да рупу запуне сличним односом према пилоту-хероју."

Филм разоткрива и манир рада Аделе Пејеве: детаљно истраживање теме и различитих тачака гледишта. Он нас сусреће како са старим људима који су познавали Списаревског, тако и са пилотима, па и са млади људима, представницима патриотских формација итд. Тако, упоређујући вредносни систем прошлости и данашњице, у потрази за Списаревским, хероизмом и достојанством, можда ћемо пронаћи ону националну ствар око које се можемо ујединити.

"И пошто је овај прилог намењен страном аудиторијуму, желим да споменем још нешто, што ме је увелико импресионирало, а то је однос људи, који живе ван предела Бугарске, емиграната из доба комунизма, као и нових емиграната - каже редитељка. - Например, у форуму посвећеном Димитру Списаревском сам се упознала са једном породицом, то су Радка и Андреј Јакимови, који већ много деценија живе у Канади. Била сам јако импресионирана њиховим односом према нашем славном авијатичару и бомбардовању Софије. То је прави патриотизам, без заношења, јер су дуго година живели далеко од домовине, тим пре што је Радка доживела та бомбардовања као дете и убеђена је да ју је управо Димитар Списаревски спасио у тим стравичним данима."

Адела Пејева је захвална на помоћ породици Јакимов, Радости Рачевој, Георгију Грозеву и Мири Пауновој из Аустралије, који су спонзорисали њен филм, исто као и Холанђанин Патрик Лоус. "Желим да се захвалим свим људима из иностранства, којима је драго оно што ми радимо овде у Бугарској и када виде да је нешто вредно, одмах нам помажу. Нису много, али их, срећом, има."

Превод: Александра Ливен