Ове године се навршава 185 година од рођења Драгана Цанкова, истакнутог бугарског политичара и јавног посленика, једног од градитеља послератне Бугарске.

© Фотографија: архивa

Драган Цанков је рођен у Свиштову, граду на северу земље, у породици трговаца. Цанков је живео у бурним временима – у доба националног препорода Бугарске, када су Бугари који су током више од четири века били под турским јармом одлучили да се уједине и извојевају своју независност.

Али у почетку беше реч. Средином 19. века наши преци су се изборили за национално образовање, издаваштво и штампу. Драган Цанков се по завршетку свог школовања у Свиштову, Габрову, Одеси, Кијеву и Бечу активно укључио у процесе развоја. Радио је као учитељ у разним градовима широм земље, састављао приручнике и друга наставна средства за школу. Набавио је штамапрску опрему у свом родном граду, али му није дозвољено да отвори штапмарију у Свиштову. Тако је Цанков одлучио да оде у Истанбул. Један од већих доприноса Цанкова је издавање часописа „Бугарске књижице“ и листа „Булгарија“ који су умногоме утицали на културни развој бугарске интелигенције.

У то време је на дневном реду било бугарско црквено питање. Бугари су тражили да се Бугарска православна црква одвоји од Цариградске патријаршије и осамостали. Драган Цанков је био активно ангажован на решавању тог питања, мада је ова чињеница одувек била и остала објекат спорова. Цанков је у том периоду прешао на католицизам и постао један од лидера Унијатског покрета. Његов циљ је био да се сви Бугари нађу под заједничким кровом аутономне цркве која ће бити под окриљем Папе. На крају је црквено питање решено на друг начин. Султанским ферманом је потврђена независност Бугарске православне егзархије. Али није занемарива ни улога Цанкова који је као заговорник Унијата уживао велику подршку Француске и Италије у решавању тог питања.

Што се тиче питања националног ослобођења, Цанков је међу онима који су заузели умерен став залажући се за мирно решење. Цанков и његови истомишљеници нису учествовали у припреми Априлског устанка 1876. године. Након што је устанак био угушен у крви, Драган Цанков, који је већ уживао ауторитет истакнутог друштвеног посленика, отишао је у мисију по наређењу Егзархије. Он је био укључен у састав делегације која је кренула у обилазак престоница водећих европских земаља где се разматрало бугарско питање. Изасланици су постигли велике успехе. У Лондону су за ту ствар придобијени лидер либерала Вилијам Гладстон и многи други британски друштвени посленици. У Берлину су се чланови делегације састали са канцеларом Отом фон Бисмарком који је у свом говору чврсто стао иза идеје о ослобођењу Бугарске. Успешно су протекле и посете Паризу и Риму, а у Санкт Петергбургу је Бугаре примио лично цар Александар II који је обећао да ће Бугарска у скорој будућности бити ослобођена, чак и ако је за то потребно да Русија потегне мач.

Бугарски народ је ослобођење дочекао 3. марта 1878. године, после руско-турског рата из 1877-1878. године. Драган Цанков је један од најугледнијих политичара ослобођене Бугарске. Био је народни посланик у Оснивачком Народном собрању које поставља темеље државности Бугарске. „Наш Устав, пише Цанков, мора да буде такав по коме ће живети читав народ, а не само неколицина људи, тачније једино председник државе.“ И заиста, Либерална странка, међу чијим лидерима је био и Драган Цанков, успела је да усвоји устав, који је у то време био један од најдемократскијих устава у Европи.

У периоду од марта до новембра 1880. године Драган Цанков је био на челу треће бугарске владе. 1881. године кнез Александар Батенберг је суспендовао Устав и успоставио ауторитарни начин управљања, односно увео је тзв. режим ванредних овлашћења. Као противник тог режима Цанков је био заточен у граду Враца, на северу земље, али властима ни то није било довољно и због тога су одлучиле да га прогласе тешко болесним и затворе у лудницу. Али грађани широм земље су протестовали и натерали власти да одустану од свог плана. Драган Цанков је био неуморан у свом настојању да се укине Батенбергов режим ванредних овлашћења. 1883. године борба му је крунисана успехом и током наредних десет месеци Цанков је био постао премијер.

У 1886. години уследили су нови преокрети када је кнез Батенберг свргнут проруским војним превратом. Међутим, врло брзо је организован контра-преврат и на власт је дошао прозападни Стефан Стамболов. Драган Цанков који је као присталица Унијатског покрета био међу прозападним либералима у последњим годинама је постао русофил. Цанков је напустио своју домовину као политички емигрант и противник Стамболова.

Жестоке борбе између русофила и прозападних русофоба нису донеле ништа добро. Оне су биле слаба тачка младе бугарске демократије, која је још увек била врло крхка и зависна од противречја између великих сила. У то време се политичка каријера Драгана Цанкова почела постепено гасити. Цанков се 1895. године вратио у Бугарску, још пар пута је биран за народног посланика, али је изгубио некадашњи утицај. Са политичке сцене се повукао 1903. године, осам година пре краја свог животног пута.

Пола века бављења друштвеном делатношћу је читава вечност. Животна прича Цанкова може да послужи као инспирација за роман посвећен оним бурним временима. Ево како га је описао летописац бугарске историје у том периоду Симеон Радев: „Човек бритког и пламеног језика који је понекад знао да буде груб и осоран, али је уједно с тим зрачио топлином и срдачношћу којим је разоружавао противнике. Био је без длаке на језику, борац за истину, бистар и лукав.“ У свом животу Цанков је имао велике успоне и падове, али је упркос томе његова улога у борби за национално ослобођење и афирмисање демократије у Бугарској велика и неоспорива.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова