На почетку своје каријере сопран Александрина Пендачанска је била „омиљено дете бугарске оперске сцене“. Са само 17 година извела је арију Виолете из Вердијеве опере „Травијата“, а годину дана касније је у истој улози дебитовала у Националној опери. 25. годишњицу тог догађаја оперска дива је крајем децембра 2013. обележила великим концертом на којем је певала у пратњи оркестра Националне опере и балета.

О свом првом наступу на великој сцени у Националном дворцу културе у Софији Александрина Пендачанска је испричала: „Сећам се добро овог тренутка јер сам сачувала врло снажну успомену на њега. То је била права олуја емоција и радости што излазим на сцену. Толико сам желела да се то деси да нисам много мислила. Можда сам била сувише млада за тако нешто. У ствари, уопште нисам мислила шта морам да певам. Чини ми се да сам само притиснула неко дугме и све се догодило само од себе. Имала сам 17 година и први пут сам обула ципеле са високим потпетицама и носила дугу вечерњу хаљину без бретела. Ако морам бити искрена, била сам јако уплашена да ми хаљина не падне. Када данас гледам овај видео снимак, видим да некадашње дете које је први пут крочило на сцену, носи сва обележја младости која је бескомпромисна и неодољива. Тако и мора бити. Младости је потребна поузданост да би се ослободила свих страхова који је неминовно прате.“

Александринa Пендачанскa има на репертоару више десетина улога. Неке од њих је научила за пар дана, а друге са пуно напора као што је улога Саломе из истоимене опере немачког композитора Рихарда Штрауса - један од последњих сценских ликова које је певачица остварила. У новембру 2013. Пендачанскa је певала улогу Арминде у премијерним представама Моцартове опере „Лажна баштованка“ у Штатс опери у Берлину. Око Божића је у шпанском граду Овиједу наступила у улози принцезе Еболи у опери „Дон Карлос” Ђузепеа Вердија. У Хамбургу је бугарска певачица бриљирала у улози Доне Ане у Моцартовом ”Дон Ђованију”. Александринa Пендачанскa је допутовала и у Софију за бугарску премијеру филма „Открити Салому“ који је представљен на фестивалу филмске уметности „Киноманија 2013.“. У њему је позната певачица приказана у поставци Штраусове опере „Салома“ у швајцарском граду Санкт Галену која је, захваљујући њеном извођењу, постала сензација.

Да ли искусни уметник може да види себе кроз очи обичног гледаоца?

„Може, али је потребно време – каже Александринa Пендачанскa. – Када се уживиш у улогу која те потпуно испуњава, није могуће да се дистанцираш. Опера „Салома“ је премијерно изведена пре више од годину и по дана. Сада већ могу да на овај лик погледам са стране. Док сам гледала филм, видела сам многе ствари које раније нисам приметила.“

Портрет оперске певачице Александрине Пендачанске био би непотпун, ако не поменемо чињеницу да је 1989-1990. године када су се у Бугарској дешавале политичке промене, она активно учествовала у митинзима у знак подршке демократским снагама. Какво је њено мишљење о протестима грађана у 2013.?

„Испоставило се да се мој став, као и став мојих најближих људи није променио. Ми смо остали исти и данас бранимо исте вредности за које смо се увек залагали. То је добро јер говори о интегритету и верности принципима. Лоше је то што код нас ствари се ни данас нису много промениле. Ја видим излаз и убеђена сам да ће се за неколико година појавити снажне личности, посвећене племенитој ствари да учине живот Бугара бољим. Моје је мишљење да прави политичар ради за добробит свих људи и чини све што је могуће да оствари најбоље резултате. Ја радим у иностранству, моја деца се школују у иностранству, али никад нисам напуштала Бугарску у правом смислу те речи. Толико снажно сам повезана са нашом земљом да је немогуће да се одвојим од ње.“

Превела: Марина Бекријева