Свако би рекао да је антиквар особа која тргује старим предметима уметничке и антиквитетске вредности међу којима се најчешће нађу старе књиге, слике и разна уметничка дела. Да је реч о својеврсном чувару прошлости, посетилац схвати чим закорачи у антикварницу. Игром случаја упознали смо једног антиквара чија је антикварска радња у великом софијском хотелу смештеном у подножју планине Витоше.

Владимир Георгијев је староседелац, девица у хороскопу, што објашњава његову педантност. 58-годишњи антиквар је по занимању лекар, у души сликар и колекционар, а стицајем околности постао је „лечитељ“ старудије. Заљубљен у антиквитете од малих ногу Владимир је одавно заборављену, истрошену којекакву старудију на тавану и подруму претворио у бајковити декор, јер сви ти стари предмети причају бајку о Бугарској са друге половине 19. и прве половине 20. века. „Антиквитети нам дају много тога, јер они преносе дух времена“, дочекао нас је Владимир у радњи која је одзвањала звоњавом старих сатова.

„Када је неки предмет био власништво неке познате личности он у себи носи делић духа свог власника - прича Владимир Георгијев у интервјуу за Радио Бугарска. – Антиквитети обично уносе топлоту у простор који модерни предмети не могу. Старих предмета има свакојаких. Највише се продаје стари намештај и уметничка дела која служе за декорацију ентеријера. Али се у Бугарској слични предмети тешко могу наћи, зато их купујемо у иностранству. То су углавном порцеланске птице и фигурице других животиња, сребрни бокали и сервиси за чај и кафу, стаклене вазе, бокал са металним опковом, камене мале скулптуре. Такође предмети за декорацију ентеријера су и фигурице од калаја немачке фирме ВМФ. Многе од њих се могу наћи у Бугарској, јер смо у прошлости одржавали интензивне трговинске односе са Немачком. Дакле, већа је вероватноћа да их нађете код нас, него у Немачкој.“

Љубав према антиквитетима рађа се и негује још у детињству, убеђен је Георгијев „Још као дете сам редовно посећивао изложбе. Ишли смо у позориште, оперу. Дакле, управо уметност ме је навела да изаберем ту професију - признаје антиквар. – Као ученик основне школе сакупио сам своју прву колекцију шибица. Колекционирао сам и поштанске марке, тако сам до своје 20. године куповао све бугарске марке, мада, нажалост, ова колекција данас нема икакве уметничке вредности“. Али постоје ствари са којима се никад не би желео растати, као што су сабље и парадни бодежи:

„Поседујем сабљу једног од ађутаната цара Фердинанда (1887-1918.), генерала Алексија Стојанова. Он је био висок и стасит мушкарац, због чега му је и сабља била дужа. Купио сам је пре много година од његове ћерке Нађе Стојанове код које ме одвела њена пријатељица, бивша секретарица цара Бориса III. Нађа је имала богат фотографски материјал, чак је и униформу генерала сачувала.“

У Бугарској нема довољно антиквитета што потврђује и мали број антикварница код нас. Број љубитеља антиквитета је такође мали на што је свакако утицала и криза. Немојмо заборавити да се део имућнијих Бугара одавно иселио из земље, а уколико желе да купе неке антиквитете, набављају их у земљама западне Европе, објашњава Владимир Георгијев. По његовим речима, пословни људи често улажу у старе предмете уметничке и антиквитетске вредности, што никако не значи да су сви они поштоваоци уметности. Нажалост, интелектуалци немају исте финансијске могућности.

„У свету постоји велико интересовање за најскупље предмете антиквитетске вредности, пошто њихова цена стално расте. И код нас се најлакше продају скупе ствари. Када неко сматра да антиквитет који је пронашао представља право благо, будите сигурни да неће пропустити прилику да га купи, јер је у питању добра инвестиција. Али је код нас сакупљање и продаја антиквитета занат који полако иде у заборав. Млади људи нису нимало заинтересовани за овај посао, мада ни у осталим земљама ситуација није много другачија. И тамо на аукцијама антиквитета обично учествују људи у зрелијим годинама. Али је у тим земљама трговина старинама постала веома профитни бизнис. Свакако морамо поменути и то да су у поређењу са ценама модерних предмета цене антиквитета ниже. Тако, рецимо, комад маркиране гардеробе за чију је израду потрошено 5 евра у продају ће бити пуштен по цени од 200 до 400 евра. Док су неки од старих предмета антиквитетске вредности и у прошлости коштали много више него данас. Рецимо, накит са дијамантом.“

Ово занимање ће опстати све док има љубитеља непоновљивих ентеријера који желе да набаве старински намештај у арт деко, ампир, рококо или сецесионом стилу. „Једном сам у иностранству купио малу акварел слику непознатог немачког аутора. Испод слике је писало да је приказан „Св. Фердинанд“, а на акварелу је био лик бугарског цара Фердинанда у витешком оклопу чија је глава била окружена сјајним нимбом“, испричао нам је једну занимљиву причу Владимир. У ствари, занимљивих прича о антикварима има пуно.

„На пример, колега антиквар је пре 30 година купио кованицу од 2 лева из 1916. године која је имала велику уметничку вредност. Када је одлучио да је прода, отишао је нумизматичару. Пошто су се нагодили око цене продао ју је. Сазнавши за то, неки други нумизматичар му је рекао: „Прешао си се, даћу ти више ако ми је продаш“. Колега је поново отишао код првог нумизматичара, рекао му да је кованица фалсификат и да му је због тога нелагодно, те га је замолио да му је врати. Нумизматичар му је дао неку кованицу и узео свој новац. Када је исти тај колега отишао код колекционара који га је наговорио и дао му кованицу, при загрејавању исте испала је шестица из натписа године. Дакле, испоставило се да је први нумизматичар дао фалсификовану кованицу. Похлепа и грамзивост увек воде у несрећу.“

Антикварство је уско повезано са уметношћу, категоричан је Георгијев. „У великим фабрикама порцелана радили су врхунски вајари. Најбољи дизајнери су израђивали прототипе сребрних посуђа и есцајга.“ С друге стране, потребно је да се стари предмети рестаурирају, што је дуг и компликован процес који укључује ливце, златаре, хемичаре, рестаураторе предмета од папира, слика, фресака, порцелана, дрвених предмета и др. „У Бугарској тешко ћете наћи доброг рестауратора предмета из периода од 14. до 18. века, а антиквитети не смеју изгледати истрошено и изношено“, категоричан је Владимир Георгијев.

„Оно што се тумачи као „зуб времена“ по мени је потпуно неприхватљиво. Приликом рестаурације стручњаци не смеју да мењају првобитни изглед антиквитета, али председник Француске не седи у фотељи чија је позлата, на пример, опала, нити ентеријер у пријемној канцеларији председника Русије Владимира Путина изгледа старо и истрошено. Златни предмети су рестаурирани и сијају у пуном сјају.“

Владимир Георгијев је убеђен да старине имају већу уметничку вредност него модерни предмети. Данас је све за једнократну употребу. Купујемо телефон који ћемо за две године бацити, или кола која ћемо такође променити за пет година. Али зато уколико будемо купили олдтајмер аутомобил из 20-их година 20. века, где год да идемо њиме, оставићемо много већи утисак него ако будемо возили Мерцедес S класе, био је категоричан Владимир Георгијев.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова