„На почетку бијаше вода“, каже Библија о постанку света. То исто о почетку живота на Земљи причају и бројне легенде и бајке. Тек касније Господ Бог је створио човека и даровао му мало парче земљишта. Верује се такође да велика река раздваја овај од онога света. Ту реку требало је да преброде душе покојника да би се преселиле на онај свет. Ова двојственост воде и њена огромна моћ је у основи великог поштовања које према њој гаји народ. Она поседује плодоносну снагу али може да буде и необуздана стихија која уништава све на свом путу. Верује се да у језерима, рекама и изворима живе митска створења, змајеви и виле. Они могу да нашкоде људима, па чак и да их погубе. Покровитељ река, језера и извора је крилати змај. Верује се такође да је грмљавина борба између змајева и ала. Зато посуђе код куће треба држати поклопљено – како се не би неко од тих створења нашло унутра и омађијало животворну течност. Да би донела здравље и плодност, воду треба освештати. То чине свештеници у православним храмовима. У извођењу многих ритуала светом водом се сматра и тако звана „ћутана“ вода (зове се тако јер се доношење воде из извора или бунара обавља у ћутњи) или цветна вода (то је вода у коју се потапају лековите траве, а која се током целе ноћи оставља на отвореном, испод звезданог неба). Верује се такође да на Богојављање сам Бог благосиља сву воду на земљи. Тада се обавља и прво ритуално купање у години. У свакој кући су чували суд с водом наточеном тога дана из неког извора или реке. Том водом су током целе године изводили магијске ритуале лечења, освећења, скидања набачене магије.

Свештеници ο Богојављењу иду у благослов кућа, шкропе китом босиљка, умоченом у освећену воду да би прогнали зле духове. У неким крајевима свештеник носи, поред крста, белу и црвену вуну од које оставља по прамен вуне у свакој кући, а од ње се касније праве мартенице. У северној Бугарској је проширен обичај зван Совојници или Сивујница. Изводе га девојке две од којих су одевене као невеста и младожења, а певају љубавне припојке. „Невеста“ водом кропи људе, предмете и стоку. На југозападу Бугарске постоји обичај зван Водичарки, а у њему учествују опет девојке. Млађе певају испред цркве, док остале обилазе место.  Домаћини их даривају брашном, луком, сланином, сувим воћем и орасима. Ситни новац који добијају спуштају у бакрачић са освећеном водом.  Пошто заврше са обиласком по селу, оне се окупљају у кући једне између њих и прослављају празник уз гозбу и весеље.

7. јануара када Бугарска православна црква слави успомену на Светог Јована Крститеља, поред црквеног изводе се и народни Јовандански обичаји. Осим имендана бројних слављеника то је уједно празник кумства и братимљења. Из ритуала очишћења нису изузете ни домаће животиње. На Антоновдан (17. јануара) и на Атанасовдан (18. јануара) по Грегоријанском календару, у народној традицији се слави празник Андона и Атанаса, двојице браће, ковача од заната које наш народ држи за заштитнике од болести и посебно од страшне куге.

На 8., односно 21. јануар, пада обичај Бабиндан који је посвећен бабицама. Учествују махом жене које су се недавно породиле. То је једини дан у бугарском фолклорном календару када је женама допуштено да раде штогод им воља – да се веселе, да попију мало више алкохола, чак да исмејавају мушкарце. Тога дана нико им ништа не сме. Мушкарци су на Бабиндан настојали да се не врзмају унаоколо, а ако су желели да их жене пусте на миру, требало је да се откупе новцем. Према обичају у рано јутро жене које имају малу децу, наливају воду из чесме, стављају у њу босиљак или здравац, узимају сапун и нов убрус и одлазе у кућу бабице где се врши обредно умивање руку – обично у башти или на кућном степеништу. Затим бабица креће у обилазак по кућама жена којима је у протеклој години помогла у порођају и тамо купа бебу. Навече пак жене купају бабицу. Оне би примаљу ставиле у двоколицу или таљиге и онда све би се упутиле према реци. Тамо су бабицу бацале у воду – како би била здрава и даље помагала у порођају. Затим су јој све жене целивале руку и даривале новцем, пешкирима и т.сл., а на крају хватале се у празнично коло.

Превела: Ана Андрејева

Фото колаж: Јана Стаменова