„Изузетно добра идеја је организовати концерт посвећен нашем оцу, којим смо обрадовали публику и посебно децу. Њима се мјузикл стварно допао“, каже Александар Владигеров-млађи.

Браћа Владигерови - Александар (труба) и Константин (клавир) одавно живе и стварају у Бечу. Познати џез музичари имају богату концертну активност и бројне наступе широм Европе. У доба када се њихов отац бавио „музиком слободних људи“, у Бугарској се на џез није гледало добрим оком. Тоталитарна власт га је сматрала за декадентну уметност.

„Џез је за нас и даље тачка ослонца и наша мисија је да идемо овим путем – каже Александар Владигеров. – Не знам шта би било без љубави нашег оца према џезу и Гершвину. Ми смо му пуно захвални на свему што је урадио за нас. Док сам слушао извођење мјузикла „Вук и седам јарића“, мислио сам да ова музика и данас звучи врло модерно. Питам се како су је људи прихватали почетком 70-их година минулог века када је створен мјузикл. Он је испуњен џезом који је у оно доба широј публици био непознат. Мислим и о томе да је наш отац много тога учинио за развој бугарске културе и својим стваралаштвом дао пуно идеја другим композиторима.“

На његове речи надовезује се Константин Владигеров:

„Стално наилазимо на нека изненађења, а овде немам у виду само мјузикле са доминантним џез звуком. Последњи комад који смо извели је буги вуги „Злосрећан плес“ из 1953. године. Ова музика је потпуно другачија од свега што је тада стварано. Наш деда Панчо Владигеров подстицао је инспирацију и креативност свог сина. Поред џез хармонија, у овом комаду Александра Владигерова откривамо и занимљиве ритмове који спајају различите интонације. Он је користио необичне технике и обраде које изузетно обогаћују музику. Његов смисао за хумор долази до изражаја и у многим другим делима. Наша сестра Екатерина је сакупила и снимила ова очева дела пуна богате музичке инвенције, али компакт диск још увек није издат.“

О Александру Владигерову и његовом значају и доприносу бугарској култури се може пуно причати. А какво је место истакнутог композитора у животу његових наследника?

„Од оца смо наследили таленат и он нам је одредио професионални пут, а на нама је да негујемо овај таленат и традицију – каже Александар Владигеров–млађи. – Нажалост, имали смо свега 14 година када је нас напустио и немамо много живих сећања. Бојао сам се да његов лик временом не избледи. Али, када је реч о музици, отац је увек са нама. Мени је веома важно што носимо у себи тај дух и настављамо, јер желимо да будемо са њим.“

Константин Владигеров је цитирао речи своје сестре из књиге посвећене њиховом оцу:

„Када си нас напустио, још увек нисмо били свесни да си за цео живот нас благословио музиком. Бити музичар је животни пут и дар. Ми то данас знамо и идемо тамо куда си ти летео.“

Превела: Марина Бекријева