Изложба уметничких дела под насловом „Париз – бајковита чаролија“, која је приређена у Клубу посланика у Народном собрању на иницијативу председника Посланичке групе пријатељства Бугарске са Француском Татјане Буруџијеве, окупила је познате сликарке Милену Јојич и Ан де Колбер-Христофоров. Сама чињеница да је приређена заједничка изложба израз је дугогодишњег пријатељства између Милене и Ан у Паризу.

Као супруга народног посланика и снаја истакнутог политичара и лидера Бугарског земљорадничког савеза (БЗНС) Георгија Трајкова (1947-1975.), Милена Јојич гаји посебан афинитет према Народном собрању. „У мојим очима Народно собрање је оличење Софије, то је Софија“, каже она. Пре него што се одселила у Париз, Милена је извесно време радила као сценограф за Софијску оперу и већину позоришта у престоници, али је највеће признање за свој рад и таленат добила у граду на Сени. Њена дела излагана су у градоначелништву Париза, на Ајфеловом торњу и другим земљама, а нека су своје место нашла у приватним колекцијама љубитеља сликарства. И упркос томе што последње две деценије живи и ради у Француској, Милена инспирацију за своје слике црпи из богате прошлости Бугарске. Јер, као што и сама каже, Бугарска је земља са богатом прошлошћу, а Бугари су људи бујне маште. Стога, сматра да је више него логично да у својим сликама користи духовне симболе бугарског народа.

„Драго ми је што сам хришћанка, вера се преноси кроз простор и време и чува нас. Немојмо је изгубити. Вера је она сила која нас узвисује, обогаћује наш унутрашњи свет“. О својој колегиници и другарици Ан Милена каже: „Она је дивна жена и уметник. Сваки прави стваралац је помало усамљен, драго ми је што смо се нашле и постале добре другарице.“

Ан де Колбер, потомак грофа Де Колбера чији се споменик налази испред француског парламента, описује своје познанство са Миленом као нешто што се догађа независно од граница, језичких баријера и др.

„Ова изложба је својеврсни дијалог између Милене и мене, погледајте њена платна, она као да милују душу. Њена дела су испуњена дубоким смислом, а наводе нас да откријемо узвишену лепоту. Начин сликања је тачан израз унутрашњег мира. Код мене је све обрнуто, слике су ми окренуте спољном свету, дакле, на њима ћете видети куће из свих крајева света без икаквих алузија на Бугарску, Француску, Шпанију, Финску… То су куће обојене у све боје света – у црно, бело, жуто, црвено, зелено… То је и један од разлога да ова изложба буде посебна, јер се изложена уметничка дела не супротстављају, већ међусобно кореспондирају. Ја сам као један пуж који носи своју кућицу на леђима. Натрпам своја платна у њу и обилазим цео свет.“

Превела: Ајтјан Делихјусеинова