Он је дете транзиције, студент побуњеничког духа. Рођен је у за Бугарској пресудној 1989. години када је земља раскинула са комунизмом и кренула путем демократије и тржишне привреде. Зове се Ивајло Динев, а његово име је у задњих неколико месеци постало препознатљиво у друштву. Борбени дух му је помогао да стане у прве редове покрета „студената раноранилаца“ који су у октобру окупирали једну од учионица Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ и затражили оставку премијера Пламена Орешарског. За њега често кажу да је човек слободарског духа и он стварно јесте такав још из ђачких година. „Увек радим оно што ми срце диктира“.
„Буним се против онога што је по мени негативно или пак интервенишем када увидим неке пропусте и схватим да нешто треба предузети како би се ситуација поправила. Окупација је била реакција протеста на оно што се догађа у држави. Ми смо једноставно рекли: „Доста! Неће више моћи тако!“ Пре две године сам решио да преузмем иницијативу за отварање библиотеке која би радила даноноћно. У току неколико недеља разговарао сам са руководством универзитета, убеђивао колеге у нужност такве услуге. Резултат није изостао – две од библиотека Софијског универзитета у Студентском граду већ раде 24 часа што између осталог има за последицу и отварање нових радних места за студенте. Ето, то спада у другу категорију мојих побуна.“
Ивајло признаје да окупација студената није успела да постигне главни циљ – оставку владе. „Неки су нам наметнули велика очекивања – да ћемо оборити владу. Ми то сами нисмо у стању да изведемо. Потребна је координисана акција представника различитих слојева друштва“- каже он. Иначе са оптимизмом, карактеристичним за младе, верује да је таква слога могућа. Окупација је по њему успела да доведе до дугорочне промене у земљи, унапредила је улогу студената као заједнице, категоричан је Ивајло:
„Након појаве „Студената раноранилаца“ свака политичка снага већ страхује да су то можда људи који ће окупити око себе оне младе грађане који последњих година не виде смисао да излазе на биралишта. Истраживања из последњих месеци су показала да нам највећу подршку пружају управо млади. Мислим да ће се у будуће млади много лакше сами организовати, јер смо им у том погледу дали добар пример. Политичкој гарнитури или угледницима из економских кругова увек ћемо бити као сенка која стоји иза њих. Морају имати на уму да уколико нешто погреше, студенти ће опет окупирати универзитет или ће изаћи на улице.“
Ивајло је категоричан да се прича не завршава окупацијом. Тек предстоје протести и различите грађанске иницијативе. Претпоставља такође да ће „Студенти ранораниоци“ прерасти у неку другу врсту организације која би могла да укључи и универзитетске предаваче. „Није могуће да станемо овде. Није случајно што смо на једном од транспарената који смо истакли, написали: „Ово није протест, ово је процес“ - одушевљено износи своја предвиђања за блиску будућност Ивајло.
„Нисам оптимиста у погледу године у коју смо ступили, нисам оптимиста ни у погледу следећих избора – каже он. - Реално гледано, наш политички спектар је пун дилетаната. Има људи који се не смеју јављати на телевизији, а они су још кренули у политичке воде са намером да направе каријеру. Грађани који су прошле године изашли у јавност и категорично изјавили: „Тако више не може“ за 15 година ће бити главни мотор друштва. Сада смо покретач цивилног друштва, али кроз 15 година ћемо имати по 35-40 година и тада ћемо бити значајни не само као порески обвезници, него и као људи који дају тон економији и целом друштву. Има изузетно способних младих људи. Питање је да ли ће остати овде и где ће бити 15 година касније. Мислим да окупацијом и другим нашим акцијама, инспирисаним идеализмом, показујемо осталим младима да међу њима има и таквих који налазе смисао да се овде боре за бољи живот грађана.“
Ивајло је дипломирао на смеру „Прошлост и савременост југоисточне Европе“, а сада је уписао магистарске студије из области културне антропологије, опет на Софијском универзитету „Св. Кл. Охридски“. Пише поезију, приповетке и путописе многе од којих је објавио у различитим издањима. Добитник је неколико награда са књижевних такмичења. Каже да је за њега реч као угодан мирис пролећа или нешто што му помаже да се осећа добро. Теме које га заокупљају и о којима пише су папрене и вруће.
„Човек писане речи не може да стоји по страни од осталих људи – убеђен је Ивајло. - Он треба да има слуха и разумевања за њих и када то своје унутрашње стање пренесе на папир и напише песму или приповетку, он ће много лакше бити схваћен у ширем аудиторијуму. Ми смо идеалисти, то је порок младости. Понашамо се импулсивно, неизлечиви смо романтичари, свом снагом свог бића верујемо у немогуће. Ако са тим пороком не живимо сада, док смо млади, када остаримо бићемо уморни, исцрпљени и можда несрећни. Боље нам је да сада поступамо мало ирационалније, да верујемо у нешто у шта се не може веровати зато што је природни процес такав да временом сви постајемо рационалнији и прагматичнији. Они на које се угледам у животу, увек су тежили да артикулишу заједничке људске вредности, да буду добри људи и велики хуманисти. Такав је рецимо Вацлав Хавел.“
На незаобилазно питање – шта после студија – Ивајло одговара:
„Пре окупације сам имао жељу да по завршетку мастерских студија постанем професор у школи, да се бавим науком, да радим истраживања из антропологије, да обилазим балканске земље и разговарам са обичним људима, да истражујем прошлост и садашњост овог поднебља. Можда ћу обистинити тај свој сан. Кад је у питању окупација, многи се тим поводом питају – неће ли се неко од тих студената латити политике? Кад толико приговарају политичарима да не раде оно што треба и како треба и кад су толико паметни, зашто не уђу у политику и поправе ситуацију? Мени је битније да се професионално усавршим, да свако иде својим путем, али увек када увиди неправду да реагује – појединачно или солидарно, да буде критички коректив стварности што је увек недостајало у овој држави. Хтело би ми се да будемо она власт која је ван власти, која није власт олигархије, већ власт грађана.“
Превела: Ана Андрејева
Делегација бугарских социјалиста у Европском парламенту организује дискусију под називом „Желим да ме чујете!“ Овај догађај има хуманитарни карактер и посвећен је проблемима и изазовима са којима се суочавају деца и млади са оштећеним слухом, као и..
Русенски универзитет организује низ догађаја намењених страним студентима који студирају у овој институцији. Циљ иницијативе је упознавање младих са бугарским традицијама, културом, историјом и обичајима, као и њихово укључивање у образовни процес и..
Судија Владислава Цариградска из Окружног суда у Плевену добитница је престижне награде „Личност године“, коју додељује Бугарски хелсиншки комитет. Ова награда јој је додељена због њеног залагања у разоткривању нерегуларних односа и зависности у..
Ове године, уместо традиционалних ватромета који изазивају стрес код људи и животиња, Софија ће приредити спектакуларни светлосни шоу, саопштила је..
Производња грамофонских плоча у Бугарској престала је 1994. године, када је затворена фабрика „Балкантон“. Међутим, овај проблем постаће прошлост 2025...