„Језик је суштина људске душе. Он нас чини људима. Језик нас очишћује и помаже нам да боље упознамо себе. Он додирује душу човека поред тебе“. То је кредо синолога, преводиоца, песника, писца и наставника Петка Хинова. Рођен је 1972. године у Пловдиву. Он је један од првих Бугара који су се усудили да истражују непрегледни свет кинеског језика и културе. Завршио је кинеску и румунску филологију на СУ „Св. Климент Охридски“. Преводи књиге са енглеског, руског, румунског, кинеског и црквенословенског на бугарски језик, а такође са бугарског на енглески, руски и кинески језик. Пише поезију, приповетке и чланке. Да буде истовремено преводилац, песник, писац и наставник Петко Хинов сматра својим животним позивом и са великом дозом скромности цитира њему омиљену хаику песму Ивана Методијева: „Немој рећи врапцу што лети! Пашће.“ Око петнаест година свог живота посветио је монаштву. „Био сам духовно близак са једним изузетно надареним човеком, филологом, филозофом и богословом од кога сам научио многе ствари на чему сам му дубоко захвалан“, каже Петко Хинов.

Зашто је одлучио да крене у потрагу за духовном спознајом?

„Онај који тера човека да постане хришћанин је сам Христос. А монаштво је начин живота кроз који је човек најближе Богу. Када човек воли, он тежи блискости. Међутим, сматрам да он може бити монах а да није обучен у мантију, тј. постоји монаштво које такође представља блискост са Богом и дубоко интиман чин, али то није потребно манифестовати. Монаштво је најузвишенији пут у људском животу, пут ка савршенству. Али, ако човек не може да иде овим путем без колебања, да се потпуно ослободи ега, онда је боље да не ради нешто што превазилази његове снаге.“

Иако је био свестан важности тог периода у свом животу, после дужег  испитивања самог себе, Петко Хинов је одлучио да напусти духовну обитељ пре него што даје завет Богу. Отпутовао је у Кину као наставник енглеског језика. На питање није ли можда направио веома нагли заокрет, писац одговара:

„То је занимљиво питање. Ја бих то рекао мало другачије. Кинеска култура је разнолика, тј. и тамо има хришћанство, односно православље. Сматрам да језик, било кинески или било који други, и монаштво нису у супротности, већ напротив, монаштво је, посебно за Бугаре, тесно повезано са светлошћу језичке културе. Са језиком сам повезан од најранијег детињства и служити њему је смисао мог живота. Источни свет ме је очарао изузетном дубином и богатством језика, говорим конкретно о кинеском. У ствари, ја ближе познајем књижевност, него филозофију Истока. Могу само да жалим што су моје људске снаге недовољне да бих могао узети што више драгуља из кинеске књижевности и пренео их у бугарску књижевност и нашу земљу.“

Тренутно Петко Хинов пише књигу о свом животу у Кини и о томе како се у њему пробудила љубав према Истоку. Каже да је његов први додир са кинеским био кроз филмове у којима га је снажно импресионирала мелодија језика, посебно када говоре жене. Тај језик звучи као песма, музика, цвркут птица. Пишчеву пажњу су привукли и кинески знакови који су богатог семантичког садржаја. У партнерству са издавачком кућом „Исток-Запад“ Петко Хинов ради на преводу чувеног романа „Сан у црвеном павиљону“ из 18. века који се сматра једном од најутицајнијих кинеских класичних књига. „Што је сложенији текст, то ми је веће задовољство да преводим јер су лаке ствари досадне“, каже синолог. По њему, сваки преводилац има таленат и склоност према одређеној врсти текстова. Петко Хинов прецизира да би се тешко латио превода филозофског текста, а још мање техничког, али се поезијом може бавити свакодневно. Са извесним жаљењем констатује да данас мало људи чита дела високе књижевности, што га приморава да води рачуна о тражњи на тржишту. У Бугарској је синологија још увек млада наука и мало је оних који су преузели и преузимају ризик да преводе са кинеског језика. Код нас су многа од дела кинеске књижевности преведена са неког западног језика, а већина бугарских књижевних дела такође је преведена на кинески са руског или енглеског језика. Према запажањима Петка Хинова, ова дела су права библиографска реткост. Он још каже да Кинези не знају готово ништа о Бугарској. Зато се латио амбициозног задатка да направи интернет портал „Бугарска за Кину“ који би био својеврстан мост између две културе. На њему ће се објављивати богата информација о бугарској култури и традицијама, могућностима за туризам у земљи и економској сарадњи Бугарске и Кине. О својој вези са Кином и доживљајима који су оставили најдубљи траг на њему Петко Хинов прича:

„Моји најдражи доживљаји везани су за дивне људе које сам тамо срео. Највише ме испуњава осећај да сам део кинеског народа и то не само зато што је моја супруга ћерка Кине. У обичном Кинезу има нешто веома архаично и аутентично, што се, нажалост, већ руши под утицајем масовне медијске културе и телевизије. Овај кинески старински дух веома је сличан бугарском старинском духу и душевности, традиционалним вредностима наше пољопривредне цивилизације која више не постоји, као и култури патријархалне породичне заједнице и њеном моралу. Кинези су за мене пример какви бисмо ми Бугари могли бити, мада је и у Кини било бурних превирања, историјских трагедија, била је Културна револуција и сл. Али као да су њихови корени много дубљи и не могу се тако лако искоренити.“

Мане које нам сметају да будемо уједињени као народ, лепота природе, мале ствари које дају смисао и вредност сваком тренутку нашег живота – то су теме које подстичу стваралачку машту Петка Хинова:

„Сматрам да се наш свет и друштво могу излечити од својих тумора помоћу речи и језика. Зато сам јако узрујан и дубоко разочаран када видим како се бугарски језик злоупотребљава, како туђице и глупо опонашање онога што нам је туђе, све више нагризају наш језик и његов дух. У ствари, колико људи зна да реч језик, на старобугарском „языкъ“, означава народ. Народ и језик су једна целина, тј. кварење језика је индикативно шта се дешава у души народа. Верујем да препород нашег народа може почети спровођењем чврсте политике заштите и подршке бугарском језику.“