Хотелијери и предузетници у родопском градићу Чепеларе већ могу бити мирни и латити се посла. Дугоочекивани снег крајем прошлог месеца најзад је обезбедио идеалне услове за зимске спортове и напунио хотеле и локале нестрпљивим скијашима. Тренутно су све скијашке стазе испод врха Мечи чал отворене. Судећи по свему, након дугог беснежног јануара има шансе да овде зимска сезона ипак буде добра.

Чепеларе је омиљено место бугарских скијаша. Разлог томе су повољније цене ски пасова и ноћења. За разлику од суседног скијашког центра Пампорова овде нема хотела екстра класе најпознатијих ланаца, нити луксузних локала и ноћних барова. Али овај градић шћућурен у подножју врха Мечи чал ми Бугари повезујемо са почетним корацима скијашког спорта код нас и успесима наших скијаша, а пре свега са једним одликовањем које пуно значи граду Чепеларе и Бугарској. Када је 1998. г. биатлонисткиња Екатерина Дафовска, која је рођена у овом градићу, у Нагану освојила прву и за сада једину за Бугарску златну медаљу са Зимских олимпијских игара, Чепеларе је славио победу.

Тим поводом група ентузијаста је предложила да се одмах приреди музејска експозиција која ће пратити развој зимских спортова у граду од 30-их година минулог века до наших дана. Тако је пре неколико година ту отворио врата једини своје врсте у Бугарској, а можда и на Балкану, Музеј скија. Одмах чим прекорачимо његов праг дочекује нас симпатичан натпис: "Музеј младости, одважности, елана и победа. Ту нико не стари!". Од кустоса музеја Светле Терзијске сазнајемо да је прво скијашко такмичење у региону одржано 1929. године, али не на скијашкој стази већ на једној од стрмих снежних улица града. Одушевљење учесника показало се веома заразним и наредних година све више становника Чепелара загрејало се за скијање. А најстарији експонат музејске збирке буди изненађење и ... сентименталност - примитивне, прилично грубо израђене дрвене скије од 1934. године.

„То су скије ручне израде, а не фабричке - објашњава гђа Терзијска. - У оно време скије и слична опрема се нису продавале, тако да су почели да их ручно производе. Али показало се да је то ипак тежак посао јер су се за њихову израду најчешће користиле бачварске дуге. Други су их израђивали од даски које су кували, а затим стављали у специјалне калупе да би попримиле карактеристични облик скије. Иначе фабричка производња скија у Бугарској почела је 1961. године.“

80-их година минулог века у граду Чепеларе отворена је Фабрика скија која је своје производе успешно продавала на европским тржиштима. Већ неколико година та фабрика која се афирмисала као највећи произвођач скија на Балкану, ради по лиценци аустријске марке Atomic. Власници те марке су скоро целу своју производњу ски обуће преместили у овај родопски градић познат и као родно место наших скијаша. Више појединости о њима сазнајемо из богатог фотографског материјала музејске збирке. Поред Екатерине Дафовске која се претворила у амблем Чепелара, упознајемо се са успесима још 10 познатих бугарских скијаша рођених у околини овог родопског града. Међу њима је такмичарка у скијашком трчању Крстана Стоева која је постигла за Бугарску први велики успех на зимској олимпијади у Скво Велију, САД, 1960. године. Нема сумње да сви они поседују типичне за шампионе спортски дух, дрскост и тежња ка победи. Али можда не би постигли све те успехе да нису живели у овом дивном кутку наше земље који нуди одличне услове за зимске спортове чиме привлачи све више гостију. 

Превод: Албена Џерманова