Данас се опраштамо од Ђока Росића – љубимца више генерација Бугара, глумца који је креирао на десетине незаборавних улога у бројним ремек делима домаће кинематографије. Он ће остати заувек у нашим срцима и сећањима због запаженог талента и своје животне мудрости коју је предавао свима који су били у његовом окружењу.

"Каубојац" бугарског и мађарског филма, кога ћемо упамтити по дубоком гласу, напустио је овај свет недељу дана пре свог 82. рођендана. Ђоко Росић је као глумац често умирао на филму – читавих 30 пута. 21. фебруара он је већ уистину кренуо на свој последњи пут. Великан филма може бити окарактерисан само једном речју – необичан. Шта је оно необично за њега – такав је, рецимо, чак и дан када је угледао светло дана – 29. фебруар. Он је рођен у олимпијској 1932. г. у Крупњу од оца Мирка, Србина и мајке Цветанке, Бугарке. На инсистирање његове мајке у матичну књигу рођених је уписан датум 28. фебруар како би Ђорђе Мирко Росић могао славити рођендан сваке године. Са 19 година, 1951., емигрирао је у Бугарску из политичких разлога. Бугарско држављанство му је одобрено тек 2002. после 50 година проведених у Бугарској.

17 година је радио као новинар Бугарског националног радија, у тадашњем "Програму за иностранство". У Тонском архиву радија чувају се његове успомене:

"На Радију сам почео радити када ми је било 19 и по година. Био сам редован студент економије и истовремено преводилац и спикер у редакцији програма на српскохрватском за Југославију", сећа се Ђоко Росић. Ујутро сам ишао на предавања, после подне сам радио у редакцији. То је потрајало дуже, а онда сам постао уредник у Централној информативној редакцији која је припремала материјале за све емисије на страним језицима. Тада су у Програму за иностранство радили прави интелектуалци. Зато су се међу њима касније појавили многи дисиденти. Гледано из данашњег угла ми смо пропагирали вредности једног партијског режима, али се ја не стидим ниједног текста који сам написао у оним годинама."

За тих 17 година везују га најлепше успомене, али је последња година изазвала код њега огорчење:

"У јесен 1968. после догађаја у Чехословачкој, који су тада сматрани контрареволуцијом, изведена је чистка новинара. Ја сам у оно време био грађанин Југославије. Рекли су ми да страни држављани не могу остати на Радију, премда су у Програму за иностранство радили многи грађани других земаља. Нисам мислио да ће ме ова чистка погодити, јер сам био одличан радник. Не сећам се тачно, можда је било 1960. или 1961. када сам добио годишњу награду Радија за најбољи напис. Три месеца пошто сам добио отказ, исто се догодило и мојој супрузи Љиљани Лазаровој која је била музички уредник у Програму за иностранство. Њена једина "кривица" била је та што је била моја супруга."

Док је радио као радио новинар Ђоко Росић је учествовао у снимању 7 филмова. У свет филма је закорачио 1963. захваљујући тадашњем директору Радија, Мишу Николову, у чије је руке доспео позив студије за учешће Ђоке Росића у снимању једног бугарског филма. Из Радија су му одобрили неплаћено одсуство, он је одиграо поверену улогу и вратио се у редакцију. То је могло потрајати деценијама, јер је Ђоко јако волео свој посао на Радију, имао је ту добре колеге и верне пријатеље. Након 4 године обијања прагова разних институција (због тога што му се име нашло на црном списку) потписао је уговор на неодређено време у тадашњој Студији играних филмова. У току пола века на екрану Ђоко Росић је снимио више од 110 филмова међу којима ће незаборавне остати његове улоге у филмским остварењима "Свадбе Јоана Асена", "Кан Аспарух", "Капетан Петко војвода", "Преломно време". Са великим успехом је наступио и у многим мађарским продукцијама. Он "је стигао" и у филм рађен према књизи Карла Маја, аутора "Винетуа", у коме је играо са славним Гојком Митићем, најпознатијим по већем броју вестерна рађених у НДР. Последњих година је учествовао у филмовима "Прима примавера" мађарског редитеља Јаноша Еделенија, "Тувалу" Немца Фајта Хелмера, "Версенжеторикс" у коме наступају Кристоф Ламбер и Макс фон Сидоу. У његовој колекцији државних одликовања блистају орден "Кирил и Методиј" првог реда и "Златни век" – за велике заслуге бугарском филму. Пре 4 године у Будимпешти му је додељена специјална награда за допринос мађарској кинематографији. Поред жена, овај витез духа и уметности највише је волео коње који симболизују слободољубље. После 35 година са ногом у стремену, он већ јаше мустанга по небеској прерији, за коју верујемо да је боље место у нашој Васељени.

Превела: Ана Андрејева