Када уђете у њу и изгубите се у суморној тами која испуњава читав простор, осетићете се као трунка прашине у бескрајном свемиру. Када чујете заглушујући хук воде која се са велике висине обрушава у понор и нестаје у лавиринту, инстинктивно ћете осетити дивљење пред величанственошћу и снагом мајке природе. А када чујете легенде о њој, одмах ћете пожелети да побегнете далеко, јер ће вам се учинити да је неко на тренутак одшкринуо врата пакла. Називају је, не без разлога, Ђавољим гротлом или Понорском пећином, чији отвор зјапи у стенама Триградске клисуре. Пећина привлачи као магнет десетине хиљада туриста који желе да кроче у мрачно Хадово царство. Али, будите мирни, сви се отуда враћају живи и здрави.

Пећина Ђавоље гротло је била позната још древним Трачанима који су насељавали овај део планине Родопи. Они су веровали да је тај огромни понор из чијег се гротла дижу магле и водене паре, пут у загробни живот. Једна легенда казује да је чувени трачки свирач и песник Орфеј сишао кроз ову пећину у Царство смрти с намером да покуша да врати своју вољену супругу Еуридику међу живе. Међутим, да би је одвео са собом на горњи свет, морао је да испуни одређени услов: да се не окреће назад, док не изађу из Хадовог подземља. Међутим, Еуридика је тако тихо ходала да, када су стигли у тзв. Хучећу дворану пећине, Орфеј је помислио да се она изгубила и осврнуо се за собом. У том тренутку Еуридика се вратила у свет мрвих, али овај пут неповратно. Бездана провалија, као отворена рана у срцу планине, вековима је изазивала страхопоштовање код мештана. У време османског ропства пећина је названа „Страшна судијка“, јер су у њу, без суда и пресуде, бацали лопове и убице. Нико се није усудио да уђе у пећину све до 1961. године, када су се троје храбрих алпиниста из Софије спустили у њу. Они су утврдили да је реч о понору дубоком 60 метара у који пада највећи подземни водопад на Балкану. У ствари, то је Триградска река која тече из суседне Грчке кроз село Триград и затим се уз моћан хук стропоштава у Ђавоље гротло. "Добро је што су ови истраживачи остали живи, за разлику од њихових младих колега из града Варне", каже туристички водич Мичо Солаков и прича да су почетком 70-их година прошлог века 21-годишња Сијана и 27-годишњи Евстати учинили за сада једини покушај да истраже тзв. сифон, односно место где немирне воде пониру у земљу, као да их је "усисао" сифон. Рониоци нису изашли живи из воде.

Уосталом, не зна се какав је подземни пут  реке. Према истраживачима, реч је о огромном воденом лавиринту у којем нестаје све што се нађе у њој. Учињени су покушаји праћења водених токова обојеном водом, чиме је утврђено да река израња из земље након два сата. "Највећа загонетка је како се вода креће", прича нам водич док улазимо у 150 метара дуги природни тунел који води у Хучећу дворану и наставља: "То је највећа туристички уређена подземна дворана у Бугарској, у коју се може сместити цео катедрални храм Светог Александра Невског у Софији". Од њега сазнајемо и то да у подземној реци живи пастрмка која никада није угледала светло дана и зато је модификована. Пастрмки је све тело покривено белим мрљама, а код неких старијих примерака вид је неразвијен. Такође, занимљиво је да се око пећине настанила велика колонија шишмиша од преко 35 хиљада јединки које зимују у њој.

Мичо Солаков тврди да је управо Ђавоље гротло митско царство Хада, а доказ тога су камене фигуре Орфеја и Еуридике и других митских хероја које је природа извајала онако како само она то уме.

"Јунаци ове легенде су овековечени у камену – каже Мичо Солаков. – Овде можемо видети Харона, лађара у Хаду, као и Сизифа - хероја из грчке митологије познатог по персонификацији узалудног посла, кога је дивна музика Орфеја очарала. Ту је и чудовишно створење Кербер - пас-чувар Хадовог подземног царства. У пећини Ђавоље гротло извире поток "Орфејева вода" на месту где је, према легенди, Орфеј оплакивао своју по други пут изгубљену Еуридику, а водом потока од његових суза душе мртвих су утољавале своју жеђ. Он је претворен у светилиште где су постављене мале иконе. Вода потока сматра се чудотворном и зато туристи попију по који гутљај, перу лице или бацају новчиће у њу да би им се испуниле жеље."

Још на улазу у пећину налази се ђавоља глава уклесана у камену, а у Хучећој дворани туристе дочекује камена фигура трачког ратника у природној величини. Из пећине Ђавоље гротло се излази стрмим металним степеницама које воде до њеног природног улаза, поред водопада. Хук воде, шапат шума, прелепи природни амбијент буде невероватан осећај код сваког туриста.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Николова