Православна црква одређује Велики пост као најважнији пост у години, јер припрема душе верника за дочек најсветлијег празника, врхунца хришћанске вере – којим се прославља Исусов повратак у живот, његово васкрсење. Због тога је пост строг, како бисмо помогли души да се ослободи животних брига и осети праву снагу општења са Богом.

„Видим да све више људи поштује тај ритам Цркве, каже отац Добромир Димитров који служи у храму Светог Мине у Великом Трнову. Пост није дијета и циљ му је да се избори са нашим егоизмом. Ми се лишавамо различитих удобности, скупље хране и разонода у име тога де не „хранимо“ наш его, већ да покажемо важније ствари у животу. Пост је везан и за покајање, а то значи да променимо начин размишљања и начин живота. Тако да је идеја поста да се ослободимо стереотипа свакодневице и да потражимо исправни правац. Због тога за време поста треба да привучемо Божију благодат, да схватимо како нисмо ишли правилним путем, те да се њему вратимо. То је у ствари суштина покајања, а средства која смо уштедели за време поста, можемо дати као милостињу или у добротворне сврхе.“

Сам пост је очекивање једињења са Богом преко светог Причешћа. „Многи мисле да је Причешће пречишћавање, истиче отац Добромир, а у ствари „причешће“ означава „бити део нечега“. Због тога прихватајући Свете Тајне из светог путира ми се надамо да постанемо део Христа. Смисао молитве за време литургије је да дозовемо Светог Духа да сиђе са небеса и да хлеб и вино претвори у тело и крв Христову – евхаристију или причешће. Јер су управо ти свети дарови доказ Божијег присуства на земљи, а пост има за циљ да нас преко њих приопшти вечитом животу и Спасу. „Евхаристија означава „благодарење, захвалност“, наставља отац Добромир. Ми се окупљамо сваке недеље да се захвалимо Богу и да се Њему приопштимо. Ми живимо од недеље до недеље, од литургије до литургије, у сталном општењу с Богом. Када једемо и пијемо Свето причешће ми у ствари тражимо вечити живот и опроштај грехова.“

„Тако можемо да поднесемо све што се нам у животу дешава. Када имамо Христоса у себи, када он живи у нашем срцу, посредством причешћа, ништа нас не може уплашити. Нити болест, ма колико тешка она била, нити проблеми, јер знамо да је Бог са нама. Због тога причешће је венац хришћанског живота. Ми идемо у цркву да бисмо се састали са Богом, да бисмо га загрлили, да бисмо га прихватили, како би Он постао наш живот. Када се то деси нити смрт, нити пасије ће нам нашкодити, јер поседујемо духовну помоћ и подршку Светих Тајни и живимо као хришћани. Јер хришћанин који не учествује у литургији и не причешћује се не доживљава истински своју веру. Православље није једноставно религија, оно је начин живота, оно је обећање, сусрет.“

За време поста, како би заслужили Тајну свете Евхаристије, верници се боре са својим греховима и егоизмом преко смирења и покајања:

„Смирење је главна врлина. Сам Спаситељ је био смирен све до своје смрти. Шта означава да будемо смирени – то је када човек схвати да нам је све у овом животу даровано Богом. Тада никоме нећемо судити. Али када смо сигурни да је све што смо стекли у овом животу плод само наших напора, онда смо у заблуди и то је заблуда поноса. Све су наше врлине и таленти од Бога. Једни то могу да умноже стоструко, други – десетоструко, а најтужније је када све закопамо у земљу. Смирење је у томе да се захвалимо за све и када нам је то потребно, да се уздамо у Бога, нашег Утешитеља. Он је тај који је толико заволео свет да је на Тајној вечери клекнуо испред човека. У таквог Бога вреди да верујемо, јер је Он тај, који верује у човека, који га очекује, који му је опрао ноге и дао му самог Себе за вечити живот, храну и пиће, што ће нам једнога дана помоћи да васкрснемо из мртвих.“

Превела: Александра Ливен