Шта се назире кроз патње и страдања људских бића, примораних да живот проводе као прогнаници? Део тог живота забележен је на 55 фотографија, рађених у избегличким камповима на територији Сирије. Под патронатом Врховног комесаријата УН за избеглице фотограф Васил Каркеланов и новинар Нидал Хлајф приредили су у Народној библиотеци "Свети Кирил и Методи" фото-изложбу "Очима наде" која прича о нерадој судбини сиријске деце избеглица. Отварању изложбе присуствовали су председник Росен Плевнелијев и градоначелница Софије Јорданка Фандакова.

"Данас у Сирији има 6 милиона расељених лица, а од њих половину чине деца - предочио је представник Врховног комесаријата УН за избеглице у Бугарској Ролан Франсоа Вејл. - УН је у обавези да свима њима, не само онима у Сирији, него и другима који су били приморани да напусте домовину, обезбеди бољу будућност. Морамо им помоћи да се школују, да стекну образовање и да себи врате упропашћено детињство."

Васила Каркеланова познајемо пре свега као модног и рекламног фотографа, али када је добио предлог да оде у Сирију као фоторепортер, није се дуго колебао.

"Идеја је да се ова дечица прикажу онаква каква јесу у целом свету - каже Васил Каркеланов. - Ова деца имају своје снове и требало би да имају и своју будућност у којој ће се ти њихови снови остварити. Оно што им се тренутно дешава је стравично и неопростиво. Јер их кажњавају за нешто што нису починили. Моја идеја је била да покажем да управо деца највише страдају у свим тим бесмисленим конфликтима. Али уједно с тим да забележим на све те фотографије њихову неуништиву жељу за срећнијим животом, љубав и топлину којом зраче њихове дечје очи. Без обзира на све доживљене ужасе и страдања - губитак родбине, напуштене куће, школе, ова деца нису престала да се надају бољим данима. Све фотографије су урађене у Сирији – на северу земље и у унутрашњости – код Алепуа. Фотографисали смо у једној планини у којој се испод древних рујина, у мрачним подземљима крију деца, већином сирочад. Било је то читаво насеље испод земље. Доиста стравичан призор! Ова бескрајна пустош, црвено обојена земља и невероватна прашина, у додатку са ужасном врућином – температура је била 50 целзијусових степени, и сви ти напаћени људи који се боре за голи живот, без воде, без нормалних услова, под сталном претњом да ће их бомбардовати или напасти – све је то оставило на мене неизбрисив утисак. Управо тамо сам у пуном смислу те речи схватио шта је то снага живота."

Новинар Нидал Хлајф који је пореклом из Сирије али већ дуго година живи у Бугарској, помагао је Каркеланову у том нелаком подухвату:

"Пре годину и по био сам у кампу Атма на турско-сиријској граници. Тада сам снимао документарни филм у коме је главни јунак постао десетогодишњи Фариз. На одласку сам га упитао шта жели да му донесем следећег пута. Одговорио је да нема зимску обућу. Који број – питам. 34 – одговара Фариз, али се умешала његова мајка: Господине, било би боље да је број 36 – не знамо колико ћемо дуго остати овде… Кад смо се већ паковали после окончаних снимања, ево ти га Фариза - опет је дотрчао: да се "Немој слушати маму. Донеси ми број 34 – па ми се ускоро враћамо кући…"

Зар таква снажна вера и нада нису достојне дивљења? Ова деца стварно верују да ће се ова тешка хуманитарна криза завршити и да ће се све поново вратити у нормалан колосек. Дешавања у Сирији морални су тест за сваког од нас и ми смо у обавези да нешто предузмемо, да се не миримо са улогом равнодушних посматрача. Ови су људи заслужили да живе нормалним животом. Сирија није тако далеко од Бугарске, а Бугарској је од интереса да поред њених граница живе демократска друштва, да буде мира – за све нас."

Уредила и превела: Катарина Манолова