Премда и везане за велике хришћанске празнике, који у фолклору добијају ново значење, Лазарева субота и Цвети имају своју непоновљиву физиономију на бугарском поднебљу. Они опевају природу, њену обнову и сјај пролећа и симболизују младост и нови почетак. Данас је њихово традиционално празновање обогаћено неким савременим елементима.

Лазарева субота пада на шесту недељу Великог поста пре Васкрса. Посвећена је Лазару кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Потпуно другачији је смисао народног обичаја без обзира што носи исто име. Према веровањима Бугара Лазар је „господар шума и грмља“. У рукама носи секиру којом крчи шуме да би припремио површине за њиве. Том митском добротворцу који пребива на граници између овоземаљског и небеског, посвећене су ритуалне песме и игре лазарица. Обредна нарицања су слична као код колендара (колеђана или коледара), а помоћу њих се призивају здравље и плодност. Благослов се изриче за домаћине кућа, за девојке и момке, за децу и удате жене. Иде се у обилазак по целом насељу, а у свакој кући лазарице су дариване белим јајима и новцем. Описавши тако симболичан круг, при крају обиласка лазарице се обавезно враћају на место са којег су кренуле.

Сутрадан, на Цвети изводи се обичај „кумичене“. Девојке се окупљају на обали реке, изван села, тамо где вода мирно тече. Свака од њих носи обредни хлеб у облику векне под именом „лутка“ (на бугарском „кукла“). Комадиће хлеба девојке стављају на дашчицу и пуштају их низ реку. Она чије парче хлеба стигне најдаље, прва ће се удати. Верује се да девојку која је учествовала у лазарицама и обичају „кумичене“ змај не може уграбити и однети у шуму да му буде жена. У прошлости било је незамисливо да се девојка уда уколико није учествовала у поворкама лазарица, јер се мислило да змај може украсти и удату жену. Само када девојчице буду уведене у виши друштвени и генерацијски ред – у ред девојака (чији су симбол обичаји лазарице и кумичене), оне стичу право да главу ките цвећем и венцем, да облаче везену кошуљу, да се у друштву појављују богато искићене – са ђерданом од мерџана, минђушама, прстењем и наруквицама.

У Бугарској се празник Цвети назива још Врбница (за разлику од Врбице у Србији која је исто што и Лазарева субота). Олисталим врбовим грањем православни хришћани су заменили палмове гранчице којима је према Светом писму мноштво људи дочекало последњи Христов улазак у Јерусалим недељу дана пре његовог распећа. Дрво има двоструку симболику у нашој традицији. Верује се да гранчице врбе освештане молитвом у цркви и пошкропљене освећеном водом на празник Цвети обезбеђују здравље и заштиту куће. Ово грање се носи кући и чува за иконом. И данас многи људи којима у нерадним данима не пада ни на памет да оду у цркву на Цвети одлазе на јутрење да би узели од тих освештаних врбових гранчица.

Ако пак се деси да сте у Бугарској на дан Лазареве суботе није искључено да наиђете на неку поворку лазарица. У колоритним ношњама девојке обилазе домаћинства и певају. Понекад је могуће да се испод нечије сукње назиру патике или пак да је некој девојци ношња превелика. То и није толико важно – лепо је што су девојке у ведром расположењу, што воле и негују стародавну фолклорну традицију, премда и на мало модернији начин.

Превела: Ана Андрејева